Prećizilo

Tokom celog prvog razreda osnovne škole upoznavali  smo se sa učionicom, premeravali hitrim  dečjim očima svaki ćošak prostorije i polako se privikavali na to da ona (učionica) simbolizuje našu prvu veliku obavezu u životu. Već na početku drugog polugodišta mogli smo, zatvorenih očiju, da opišemo raspored stvari i nabrojimo kompletan  (tipično socrealistički) inventar. Samo je jedan detalj ostao nepoznat - u levom uglu, dakle desno od katedre, nalazio se nekakav žućkasti ormar. U odnosu na naše tadašnje visine bio je ogroman, što bi se dalo rešiti nekim pomagalima i već bismo se nekako uspentrali do njegovog vrha, ali je problem bio u tome što je bio i zaključan.

Nije lako biti uspešan i krupan preduzetnik u zemlji Srbiji. Eto, jedan nam nedavno otvorio dušu i priznao da noćima ne može da spava. Svoju slabost nije elaborirao, ali se između redova dâ naslutiti da mu kroz glavu prolaze stotine neisplaćenih radničkih toplih obroka, ugrožena prava zaposlenih, nepostojanje bilo kakvog ozbiljnog sindikata, a jedna mora mu se stalno vraća – njegove krvavo stečene milione svojim ogrubelim i od teškog rada ispucalim rukama, na njegove oči, prebrojava neki tamo anonimus u iscepanim pantalonama i bluzi, samoinicijativno odlučujući da polovinu te sume zadrži na ime poreza na pohlepu. Naš se uspešni privrednik tada budi u znoju, vrišteći i unezvereno gledajući oko sebe, smirivši se tek kada nedvojbeno utvrdi da se nalazi u svojoj privatnoj palati i da se ni delić imetka nije okrunio.

Dragi moj politički saborče, koalicioni partneru, usuđujem se reći - visokouvaženi prijatelju! Tema ovog pisma nije, kao što si na osnovu naslova mogao da pomisliš, malo mesto na jednom dalmatinskom ostrvu. Mogla je da bude, da je ratna sreća tokom našeg slavnog vojevanja bila malo drugačija, da se nisu umešali Amerikanci, da iz naših aviona ponegde nisu poispadale kasetne bombe (posle su padale i na nas) i da naš Ratko nije malo preterao tamo u onom bosanskom gradiću. U tom slučaju, mi bismo i danas kontrolisali pola Dalmacije i, vrlo verovatno, sva ostrva. No, ostavimo taj Bol i taj Brač onima kojima je, posle velike nepravde, pripao (ispade da su naši krvožedni telali na televiziji uzalud arlaukali o srpskom Šibeniku, Dubrovniku i Zadru). Okrenimo se onome što nam je danas zajedničko. A toga, kao što znamo, ima koliko nam srce ište.

Dan mi je počeo furiozno. Pošto još nisam navikao na to da bi trebalo po ceo dan da imam uključena svetla na automobilu (zato u kupatilu gore sve u šesnaest!) posle desetak minuta vožnje zaustavila me je saobraćajna policija. Ovo mi baš nije trebalo, koliko li ću dobiti poena, mislio sam dok me je jedan od trojice saobraćajaca (šta će ih ovoliko, majka mu stara?) ljubaznim rečima zamoljavao da izađem iz automobila. To mu baš i ne dođe neka standardna procedura, ali hajde.