Nadežda Milenković

Sa prigodnim zakašnjenjem u odnosu na razvijeni svet i kod nas su najzad stigli - metroseksualci. Dobro, nisu baš stvarno stigli, pre bi se moglo reći da su oduvek bili ovde samo ih nismo primećivali. Dobro, primećivali smo ih samo ih nismo oslovljavali. Dobro, de, oslovljavali smo ih, samo malo drugačije.

Da li se i vama čini da reklame suviše liče na čitanje vesti ili konferencije za novinare koje drže političke stranke? Svi su mrtvi ozbiljni, sve je mrtvo ozbiljno – moja kosa, moji zubi, moj veš, moja budućnost – sve je dovedeno u pitanje (života i smrti), a spas mogu naći samo ako kupim njihov proizvod. Takvu zebnju u meni prvi put su probudili izveštaji konzilijuma o stanju druga Tita, a desetak godina kasnije i ostavka Borisava Jovića jer sam onako dečije mislila da nam bez predsednika sleduju strašne stvari. Kasnije sam se već privikla – posle tenkova na Terazijama malo koja vest je mogla da me izbaci iz takta, ponajmanje ta da nam fali predsedavajući. Ali me zato sekiraju reklame. Umesto da me zabave, one me na smrt prepadaju kosom koja se brzo masti, flekama koje su "uporne", klozetskim šoljama iz kojih vreba smrt. (Okolo su Nijemci, sloboda je blizu, Mirko, pazi metak!) Dobro, znam da se to u reklami zove "kreativna taktika", te je jedna od tih taktika i "problem – rešenje", samo što nam ovi ili prikazuju problem koji to nije (svakako ne toliki) ili nam za realan problem poturaju trivijalno rešenje.