Soundtrack za Dan ljubavi

Otklonu prema ljubavi umnogome doprinose i njena komercijalizacija, njeno svesno stavljanje u kič kontekst i, na kraju, stvaranje moćne industrijske grane zasnovane na toj elementarnoj ljudskoj potrebi (i jedinom nama dokučivom i opipljivom smislu života, ako ćemo pošteno). Najbolji primer za to je, naravno, neizbežni Dan zaljubljenih, also known as Valentinovo, a u našoj verziji, od vremena kada smo otkrili da smo smerni hrišćani i bogobojažljivi pravoslavci (dakle oduvek) – Sveti Trifun. Nije važno da li se obeležava kao uspomena na davno pogubljenog episkopa i mučenika ili pak na hrabrog mladića koji se ni po koju cenu nije hteo odreći Hrista - ovaj datum je jedan od najomiljenijih u kalendaru svake cvećare, prodavnice poklona, a bogami i slatkiša. Niko nas, naravno, ne tera da upadnemo u tu zamku, ali nam niko ne brani da se svoje ljubljene (ljubljenog, ljubljenih - ima nas raznih) osobe setimo i mimo tih programiranih dana. Mnogo je efektnije, a ne zahteva previše napora. Mada, ni ti ciljani datumi nisu toliko strašni kao što na prvi pogled mogu da izgledaju (sem Osmog marta, to je već apsolutni horor). Rođendani, Nove godine (malo manje) Božić i Uskrs (malo više) mogu da budu itekako prijatni događaji. Kao i 13. maj, 24. avgust ili 3.novembar. Sve što vam je potrebno jete prisustvo osobe koju volite (i koja voli vas, ako je mogućno, inače bi njoj moglo biti neprijatno i uvrnuto). Vino baš i nije toliko precenjeno i otrcano kao što se priča, a muzika je vezivno tkivo za sve konstrukcije na ljubavnim temeljima sazdane. Zato ne bi bilo loše izabrati neke dobre ljubavne pesme za prigode ovakve vrste. Na pamet mi pada nekoliko predloga, a svako od nas listu može proširiti svojim intimnim favoritima, jer je opštepoznata stvar da muziku mnogo češće vezujemo za neke događaje koji su se uz nju zbivali nego za reči koje pevač/pevačica guguče. Gledamo li reči, muziku i ambijent, doći ćemo do nekoliko odistinski prigodnih favorita.

Oasis - Wonderwall – Baš me briga šta kažu kritičari. Apsolutno neverovatna ljubavna pesma. Kombinacija iritantnog i agresivnog Galagerovog glasa sa rečima koje su sušta suprotnost načinu pevanja. Nagoveštaji i pitanja. Nesigurnost. Onda opet zanos. Sve stvari tako tipične za ljubav. I onda priznanje, tako vešto sročeno kroz stihove I don't believe that anybody Feels the way I do About you now. Od svega što su moja ušesa čula, verovatno najbolja ljubavna pesma devedesetih - dok smo mi "osvajali" teritorije i brinuli velike nacionalne brige, dokoni Englezi su imali vremena da pevaju o ljubavi. Biće da ih je odsustvo bombi, rata i razaranja previše razmazilo.

Kad smo već kod nobles Engleza, ne zaboravimo još jedan ultra hit. Ne , nisam naprasno prisvojio vokabular pobornika novogovora u kojem dominiraju izrazi poput "extra", "mega" , "vrh" i "ultra" nego se pozivam na album krcat velikim hitovima poznat pod nazivom "Ultra" . Na njemu se nalazi remek - delo moderne muzike, naš drugi predlog za soundtrack na bilo koji dan ispunjen ljubavlju -

Depeche Mode – It's no good - Kao i u prethodnom slučaju, pesmu je lako i poželjno razlučiti od video - klipa kojim je propraćena. Daleko od toga da su oni loši (videji, molim lepo) ali mi se čini da ne obuhvataju suštinu poruke. It's no good je melanholična, praćena jednostavnim i gotovo jednoličnim ritmom, a opet tako precizna i ubitačna u porukama koje šalje kroz ogoljene rečenice, razumljive i najzelenijem polazniku tečajeva engleskog jezika. Jedna od onih pesama koje imaju neponovljivu atmosferu i koja ni 12 godina posle svog nastanka nije izgubila ništa na emitovanju čarolije. Don't say you want me, don't say you need me, don't say you love me, it's understood, don't say you're happy out there without me, i know you can't be, 'cause it's no good...Parafrazirajući rečenice lika kojeg u filmu "Tri karte za Holivud" (i nije mi neki film, znam) tumači Mima Karadžić (kada proba žvakaću gumu - ništa slađe u usta nisam stavio) moglo bi se ustvrditi da , slušajući ovu pesmu Depeche Mode, ničim slađim levo i desno uho nismo častili.

Kad već čašćavamo, probajmo da zahvatimo u neiscrpnu baštinu jednog od najvećih živih muzičara današnjice i naići ćemo na sledeći veliki favorit.

Bruce Springsteen - I'm on fire. Ovde je vrlo teško odlučiti da li je bolja pesma ili video - klip urađen za četvrti po redu singl sa neverovatno uspešnog albuma "Born in the USA". Naslovnu pesmu , gorku i oporu "Born in the USA" mnogi neobavešteni slušaoci, valjda nenavikli na to da velike muzičke zvezde otvoreno kritikuju politiku svoje zemlje, smatraju tek pukim promovisanjem nama nenaklonjene , zašto ne reći i neprijateljske zemlje (a ne bliske i drage, kao Iran) Činjenica da je veliki Bruce odbio ogromnu svotu novca jednog velikog proizvođača automobila, koji je želeo da se njihov automobil reklamira uz tu pesmu, manje je poznata. Valjda zbog toga što se kod nas sve može kupiti novcem, a ličnog integriteta ima tek u naznakama. No, da ne pobegnemo previše od teme - priča u I'm on fire zadire u onu težu stranu ljubavi - autor se latio patnje i svih onih odlično poznatih simptoma nepodnošljivosti izazvane nečijim odsustvom (a često i njegovom srećom sa drugim). Iako počinje stihovima prelivenim strašću (Hey little girl is your daddy home/Did he go away and leave you all alone/I got a bad desire/I'm on fire) iz kojih se ne da naslutiti pravo stanje onoga koji je ophrvan jakom željom (najeo se čovek orasa, rekli bi neki), u potonjem delu pesme vidimo da stvari ne stoje tako sjajno. Ona sada ima nekog drugog, a pitanje da li je taj novi dobar i samozavaravanje (ili ne?) sada već starog da joj može pružiti više, tako su lako prepoznatljiva opšta mesta (Tell me now baby is he good to you/Can he do to you the things that I do/I can take you higher..) Ako se prvi deo pesme može nazvati čulno - kulerskim, drugi već govori o mnogo gorim stvarima, svim onim nus proizvodima ljubavi koji direktno razaraju srca ostavljenih/napuštenih/usamljenih nakon okončanja veze. Drugim rečima, počinje krvarenje i ozbiljne muke - Sometimes it's like someone took a knife baby, Edgy and dull and cut a six - inch valley Through the middle of my soul. Tu spada i ono poznato buđenje u goloj vodi, prolazak teretnog voza kroz središte glave i ostali specijaliteti često viđeni u takvom (ne baš veselom) stanju, a pomenuti do kraja pesme. Čežnja, mizerija, strast i beznađe stisnuti u nepuna 3 minuta muzike. Klasika.

Ni video - uradak nije za bacanje. Naprotiv. Bazirana na scenariju sasvim drugačijem od onog u pesmi, priča prati jednog auto - mehaničara (kojeg glumi The Boss lično) kod kojeg često dolazi jedna prelepa žena. To da je prelepa možemo vrlo osnovano da posumnjamo , jer se nigde ne vidi kako izgleda njeno lice. Umešan je tu još jedan lepotančić - Ford Thunderbird, koji udata žena ostavlja našem junaku, sa svežnjem ključeva koji uključuje i parčence metala kojim se otvaraju vrata njenog luksuznog kućerka.. Sve što on treba da uradi je da malo sredi auto i doveze ga lično, kada bude gotov. Auto - mehaničar se vozi kroz noć u ovom remek - delu automobilske industrije i polako stiže do ženine kuće. Dolazi ispred vrata, kreće kažiprstom ka zvonu i ćini se da prst čitavu večnost ostaje u vazduhu. U jednom trenutku se vraća unazad, ne dotaknuvši zvonce. Auto - mehaničar ipak ostavlja ključeve u sandučetu za poštu, nasmeje se kombinujući setu i čežnju, i sa rukama u džepovima vraća se nazad, ka gradu, koji je blještavo osvetljen i večito budan. I'm on fire, indeed...

Ovo su samo tri pesme. Ne bilo kakve, ali samo tri. Ima ih onoliko posvećenih ljubavi ili ljubavlju direktno inspirisanih. Ne samo pesama. I ne samo umetničkih dela. Kako god išli na nerve oni koji je uprošćavaju, automatizuju ili industrijalizuju, bez ljubavi ne bi bilo toliko stvari koje život čine neprocenjivim bogatstvom. Možemo sa pravom da mislimo da svet ume da bude zastrašujuće mesto, ali svaka naša žalopojka utihne ako joj suprotstavimo sliku istog ovakvog sveta, sa izuzetkom ljubavi. Biblijskim rečnikom „  ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.“

P.S. Treba li posebno naglašavati kome ovaj tekst posvećujem?