Ninaj me

Vrednovanje: ONONONONON / 9
Loše Najbolje 
Autor Vedrana Trlek
13. 02. 2009.

KišaMama je ušla u kuhinju i stavila mi ruku na rame. Vani se već bilo razdanilo. Mirisalo je na svježe, ljetno jutro.

- Umro je tvoj prijatelj - izgovorila je mirno.

- Nije istina! - rekao sam, naglo ustajući od stola.

- Nije, ne može biti istina, pokazali su mi - ponavljao sam u sebi dok mi nije palo na pamet da sam se probudio kad je mama ušla u kuhinju i da sam sve ono prije toga samo sanjao. U tom snu bio sam u pustinji i neki mi je poslovni čovjek pokazivao svoju aktovku. Unutra su se nalazili rubini, a uzorak po kojem su bili složeni neprestano se mijenjao.

- Eto vidiš, jasno je, ne može biti mrtav - govorio je tip i ja sam mu s olakšanjem povjerovao.

Sad sam ponovo znao da Saše nema, da me jučer nazvao i da sam ga cijeli dan uzalud tražio. Ne znam kako je mama saznala. Mora da je nešto bilo na vijestima. Možda su rekli inicijale, ili samo ulicu.

Sad sam ponovo znao da Saše nema, da me jučer nazvao i da sam ga cijeli dan uzalud tražio. Ne znam kako je mama saznala. Mora da je nešto bilo na vijestima. Možda su rekli inicijale, ili samo ulicu.

Noćas sam spavao sjedeći za stolom, glave oslonjene na ruke i u snu sam zaslinio stolnjak.

- Hoćeš da ti spremim krevet? - pitala je mama kad sam se sinoć pojavio sav mokar i promrzao.

- Neću. Samo ću malo sjesti.

Gledam je dok se vrti po kuhinji. Bibavo tijelo u običnoj ljetnoj spavaćici preko koje je navukla bakinu reklu. Prohladno je. Boli je koljeno i svaki korak prati tihi uzdah.

- Hoćeš kavu?

- Neću. Idem.

Ona kuha sebi i po tome znam da je dan počeo. Za sat vremena sjurit će se u potpalublje one svoje banke i frcat će glave. Gazdarica danas nije dobre volje.

Volio bih da se i ja mogu tako transformirati.


Više nikada neću slaviti Božić. Lani sam napravio neke tehničke điđe za party velike firme pa su mi dali pozivnicu. Poveo sam Sašu. S njim sam mogao svuda, među fudbalere i manekenke, sponzoruše, idiote, među korporacijske krepaline, svuda. Sam bih odavno ispalio.

Party je bio u Medvedgradskoj na tri etaže, tri različite priče. Brazil je bio sav u šarenoj plastici, Bavarska prepuna pijanaca, sviđala nam se zima.

Sjajna je bila ta zima, bajkovita. Pod zameten pahuljicama stiropora, raznobojna svjetla i kokteli s votkom. 

Kad sam je oteo nekom prepariranom robotu zahvalno je pružila koščatu ruku.

- Dina.

Nisam bio siguran je li došla s robotom ili je bila unajmljena da ublaži atmosferu propadanja. Zima mi se sve više sviđala.

Saša je vozio na povratku, a nas dvoje smo se drpali na zadnjem sjedalu. Kad sam ih konačno uspio osloboditi, sise su joj se rasule posvuda. Skupljao sam ih objema rukama. Zagnjurio sam glavu.

- Ninaj me, Dina.

Ostatak zime pamtim po snijegu i jurnjavi zaleđenim gradom. Grabimo koracima od sedam milja i njene potpetice ne dodiruju smrznuti pločnik. Bijelo je unedogled. Pravocrtno, jasno, kristalno, kao vrisak. Dah se više ne vidi na ogledalu. 


Nije dugo trajalo. Proljeće je došlo rano. Odjužilo je, odledilo, otpuhalo sve snove i spustilo nas naglo i bezobzirno. Tada sam već znao. Znao sam da već neko vrijeme znam za Sašu i Dinu. Oboje sam ih izbjegavao. Nisam znao što bih sa sobom. Vukao sam se blatnim parkićima i virio kroz tuđe prozore. Ne znam što sam tražio.

Samo bih ponekad zacvilio pa bi me pustila da joj se zavučem među zaparene plahte i sklupčam na bradavicama.

- Ninaj me, Dina, ninaj me.

Onda je i to prestalo. Zapasao sam neki svoj prostor, iskolčio komad života u kojem nije bilo ni Saše ni Dine. Ništa više nije bilo isto, niti sam htio da bude. Ljeto je bilo ružno, kišilo je svaki dan. Ostajao sam kod kuće, pomiren.

Jučer se opet pojavilo "saša" na mobitelu.

- Halo! Halo! - ponavljao sam, ali s druge strane nije bilo nikoga.

Javila se, konačno, Dina.

- Idiot, šta da radim s njim? Ti si mi ga uvalio, evo ti ga sad - urlala je.

Veza se prekinula i više nisu odgovarali. Spremala se oluja.

Poslije sam stajao pod njegovim prozorom i uzalud ga dozivao. Zavjesa je lamatala na vjetru i kiša mu je padala u sobu. Nije ih bilo. Onda sam bezglavo jurcao okolo i nazivao svakoga tko bi mogao nešto znati. Nitko nije znao.

- Ninaj me, Dina - ponavljao sam mantru.

Na kraju sam se predao i otišao mami. Sanjao sam da je sve u redu.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2632949
ETNA