Nidža brica

Vrednovanje: ONONONONON / 6
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
09. 05. 2017.


berbernica iznutra

Migolje dani po užarenom bilećkom kršu. Na poligonu – otac desetarski muči vojnike nekom besmislenom radnjom. Jedan od njih odmaknu se, odmeri očev vižljasti stas, obrijanu glavu pod šapkom i procedi: "Ih, kakav je, i kosa mu smeta." Od tada otac neguje kult frizure. Sećam se, nakon kupanja – uvek je punio kadu do vrha, čulo bi se pljuskanje i talasanje – očekivao sam da vodena bujica provali vrata i sve nas potopi, redovno iz mrežice vadi bajate "kajzerice" i stavlja taj upleteni šlem na glavu. Pri tom kači i guste obrve koje se podvijaju dajući mu čudni izgled nekog zaumnog posetioca.

U našoj porodici postoje mnogi obredi. Svakog prvog ćevapi kod Gradimira, obavezno velika, nesavladiva porcija, odlasci u Bagremaru da beremo ljubičice i gađamo čepove vazdušnom puškom, slikovnice-majušnice nakon zubara... Ali, najdraži mi je trenutak kad otac stane pred naprslo ogledalo i, uz rečenicu "Opet mi kosa jaši po ušima" a, videvši da sam se i ja "zakusturio", preseca: "Sutra idemo kod Nidže, na šišanje."

Otac mi steže dlan, dok ja recitujem svoju novu pesmu o "livcu radničke puti" zbog koje će mi narodni heroj, drug Alimpić, za nagradu probosti košulju Titovim potpisom. I uvek mi kroz glavu, kao voz kroz ripački tunel, zahukta misao da ću jednom i ja, istim putem, voditi svoje dete. Samo da je to dočekati, da je odrasti...

Nagovaram oca da krenemo ulicom divljih kestenova. Pod nogama dlakave ljušture pune "meleza zacakljenih obraza" kako ću to kasnije, uz veliko uzbuđenje pred kruženjem svega, pročitati u Ranim jadima. Tu je jedne večeri dok se suton sklapao u molitvu, iz kuće, za odbeglim kučetom, istrčala devojčica čije su plave oči, bistre kao more na maloj plaži u Posadarju, tako uzburkale moje biće da sam klecajući stigao do berberina. Nad smušenim psićem dotakli su nam se (to ne sme biti san) prsti i znam da sam pomislio: "Šta je sad ovo?" Pogađate – pa, tako to biva – nikad je više nisam video, a tražio sam istu, sličnu... Stalno.

I, evo, sedim na klupi obloženoj crnim skajem i krišom kidam sunđer iz postave dok majstor Nidža pleše, škljocka svojim makazama kao nekim kastanjetama oko mušterije. Ovde nema izvoljevanja, brica ima istu mustru za svaku, više ili manje tvrdu glavu. I svi smo uniformisani i zadovoljni. Uvreda je, nakon sesije, baciti i jedan sumnjičavi pogled ka ogledalu. U Nidžino umeće se ne sumnja! Ili se ne zalazi u ovaj hram. Ipak, po izlasku, žurim do zelenog zastora na susednom prozoru, da odmerim oštricanu ćubu i vidim kako sam "ispao". I kad nisam oduševljen, znam, krivica je do mene, vrpoljio sam se, ometao sigurnu majstorsku ruku.

Tajansteno potpalublje radnje zahvata tek nekoliko kvadrata. Uz sami zid, ovalna bricina stolica iz čijih ramena štrči podmetač za glavu. Pored nje limena posuda sa slavinom (kakav užitak gledati Nidžu dok pravi penu, oštri brijač na remenu), a na pultu raznovrsna andrmolja – mnogozubi češljevi, makaze zacakljenih kljunova, bočice kolonjske vode, čupkaste četke, preteće britve – ma, trista opasnih čuda. Kraj klupe hrpe sportskih novina, enciklopedija jedinog ovde priznatog smisla.

Mene najviše ošamuti mali muzej sporta, klupske zastavice, posteri i slike načičkani po zidu. Divni osmeh Dragana Mancea dok se, kližući na kolenima, dečački raduje golu i životu – koji će ga uskoro izdati. Zatim, šampionska generacija Partizana s kojom se, pred smrt, slikao Veli Joža. Uvek se smejem rastopljenim pogledima upućenim ka Velikom Dribleru. Košarkaši su posebno čudo, svi bradati, upadljivo uskih ramena, liče na Kastrove gorske tiće. U jednom kutu fotografije iz Nidžine karijere hrabrog i spretnog golmana malog fudbala. Vadi loptu iz rašlji, hvata je "živu", usijanu, boksuje ispred napadača koji, jasno se vidi, pizde pred tim panterskim gibanjima. Ekipa se i zove po meštru. Čitam naslove nadahnutih piskarala "Nidža brica – šiša sve redom", "Nidža struže na nularicu", "Ukroćena raščupana goropad", "Nasapunjani Vinkovčani" i, tek pri dnu, "Nidža brica – obrijan".

Ovde znalci igre trampe najsitnije detalje i uspomene. Tu je jedino moj otac laik, izluđuje me dok postavlja ubitačno pitanje na koje ponekad ne znaju odgovor ni naši pripiti komentatori – "A koji su naši?" ili kad, videvši rezultat 2:3, gnjavi – "A je l’ to znači dva dali, a tri primili?".

U hladu ispred radnje sede duvandžije i istrebljivači suncokreta, te sportske nafore. Prava Nojeva klupica pod orahom. Grančicom se, u prašini, postavljaju odbrane, organizuju kontre, izvlače izohipse šuteva. Iz praha paradom iskače Nidžin idol Petar Borota da još jednom, idući po smaknuti kačket (kao neki Pekićev junak), unese loptu u mrežu ili da se, ljut na smotane bekove, uspentra na prečku. Upisani uljezi u prašinu Radan i Katalinski žive opet svoje vrhunce, a Pele i neki anonimusi, proslavljajući titulu njujorškog Kosmosa, na uvce Blekiju Bogićeviću pevaju Kafu mi draga ispeci. I Baka deli karte mostarskoj raji ispred Poljuda, a sudija je već na terenu i zbunjeno broji igrače Hajduka. Tada shvatam da se u sadašnjosti živi onako, preko volje – čeka se da vreme odmagli, pa da se čovek svega, natenane – seća.

Berbernica je za mene stadionski tunel u ozbiljni, blještavi svet odraslih. Ovde mogu na miru, dok Nidža kroti moje kosopade, blenuti u prsatu mis avgusta na kalendaru i misliti: "Šišaj i do glave, samo da se nagledam tog izobilja." Čudim se količini odsečene kose. Uhvati me neka tuga, kao da me misli napuštaju. On to kasnije počisti metlom u neko džakče gde se mešaju vlasi – upokojene i konačno jednake.

Kraj šišanja krije nekoliko radosti. Slatki trzaji i golicanje po leđima kad brica prinese mašinicu vratu. Ako potraje samo još sekund, samo ću skliznuti na pod. Zatim, kolonjska voda koju natapa na palac i kažiprst da bi tim melemom, pečatom berberinskog duha svetoga, uštinuo moju resicu uha. Pa, brza metlica što skida dlačice s odela i hitri udarac ispod struka uz našu, mušku lozinku "Čuvaj, Bleki, to za neku cicu!". I, najbitnije, otac mi daje da sam platim. Od kusura ću, u povratku, kupiti svesku da napokon započnem pisati roman u tri toma.

Prolazili su dani. Nekad su se vukli ko izbubecano pseto, nekad izmicali. Tek pesak pod prstima. U srednjoj školi sam zaratio sa razrednim i iz inata se nisam šišao. Tih godina sam, na ulici, s nelagodom sretao Nidžu. Kao da sam deo sebe ostavio na cedilu. Ali, možda je tako i bolje. Jedna priča ostala je tamo gde joj je najlepše, gde su svi srećni i živi i gde se sve češće vraćamo noseći darove obmane ili tražeći iščezli smisao svega.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2633010
ETNA