Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow Biti svoj (Zbogom, Kris)

Biti svoj (Zbogom, Kris)

Vrednovanje: ONONONONON / 1
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
18. 05. 2017.


Chris

Znate onaj mučan osećaj kada sa ovog sveta ode osoba koju niste lično poznavali, ali vam  njen rad  neizmerno znači? Osećaj uskraćenosti za velike stvari koje su  se tek mogle dogoditi? Manje-više poznat redosled faza: prvobitna neverica, pa snažan poriv za negodovanjem i na kraju tiha, ali nametljiva i neotarasiva  tuga?

Nimalo selektivna, na godine neosetljiva  sablast sa mitskom kosom u rukama još jednom je potvrdila da se, početkom 2016. godine, iz sve snage obrušila na velika imena rokenrola i da je u svom naumu smrtno (a kako drugačije) ozbiljna i u 2017. godini.  Na vest o odlasku  Krisa Kornela probudiće se milioni različitih uspomena sa cele  planete - u svima kojima je ovo ime nešto značilo   pokrenuće se niz asocijacija, oživeće prošla vremena, poteći će reke nostalgije, probijati se granice patetike (na koju nije imun ni autor ovih redova). Dobar deo takvih  projekcija duboko je lične prirode, i za javnost nije toliko bitan, ali, sa druge strane, čovek je definisan onim što za života čini i načinom na koji to delanje utiče na  druge. Ono što je u rokenrolu napravio Kris Kornel, vlasnik neverovatnog, 4 oktave širokog vokala, značajno je na nekoliko nivoa i u više smerova. Posmatrali to iz ugla solo karijere, ultraznačajnog benda “Soundgarden” ili neponovljive supergrupe “Audioslave” - Kris Kornel je oduvek simbol za muziku sa dubljim, autentičnim smislom. Da li zbog tinejdžerskih problema sa anksioznošću, ili pak istrajne borbe sa depresijom i porocima u mladosti, Kornel kao da je bio predodređen za postavljanje važnih pitanja i neprestane introspekcije kroz muziku (što je, ako ćemo objektivno, jedan od osnovnih postulata izvorne rokenrol kulture, one iste koja se predugo  bori protiv totalnog povlačenja pred pitkim i uveseljavajućim pop sadržajima svih vrsta).

……………………………………………………………………………………..

Godina je 1994. Počela je državnim zaustavljanjem hiperinflacije i studentskom stipendijom od dvadesetak  deda-Avramovih dinara, koje mi  zbunjena službenica banke, u kovanicama,  izručuje  u  unapred pripremljen kačket. Predah od ponižavajuće bede ima ograničene i trenutne, ali gotovo lekovite posledice.  Svetska  dešavanja dolaze do nas sporadično (i medijski filtrirano), dok se junački  borimo sa nepravednim, nezasluženim, ničim izazvanim, u istoriji nezabeleženim sankcijama. Jedna komercijalna televizija pušta aktuelne filmske blokbastere  vešto zaobilazeći autorska prava, dok se muzika sluša ponajviše sa piratskih kaseta (diskovi su, za naš mizerni standard, još uvek papreno skupi).  Prvo tromesečje 1994. godine bilo je na izmaku (nije isključeno da je uveliko počelo i drugo!)  kada se u mojim rukama našla audio-kaseta nesvakidašnjeg omota, na čiju je   traku utisnut album “Superunknown” grupe Soungarden. Prvo slušanje i - gotovo! “Pa šta je ovo, kakav je ovo vokal, zar se može ovako dobro svirati i zvučati?” prošlo mi je kroz glavu dok sam osećao kako jeftina poljska kaseta  preuzima kontrolu nad mojim umom i emocijama svaki put kada bi je magnetna glava deka reprodukovala. Kao i kod svake navučenosti, pokušaji odupiranja završavali su se bezuspešno, pa je  “Superunknown” obeležio makar šest meseci te godine. Slušao se  antologijski album kad god bi se ukazala prilika, tek da bi se iznova moglo iščuđavati nad prvim rifovima “My Way”, ježiti na atmosferu “The Day I Tried To Live”, bezuspešno bežati od teskobe “Fell On Black Days”, obuzdavati vrisak uz naslovnu, “Superunknown” (alive in the superunknown!),  upijati neuobičajenost  “Black Hole Sun” (i pre pojave bizarnog video-klipa), mlatiti rukama uz “Spoonman”. Već tada dalo  se naslutiti da će “Superunknown” zauzeti jedno od najznačajnijih mesta na listi najomiljenijih  albuma sviju vremena . Neko je jednom, u nekom bespuću internet prostranstava, verovatno u komentarima  na “Jutjubu”, izrekao sud  koji je teško opovrgnuti - “Superunknown” je “Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band” devedesetih  - genijalan album sa mnoštvom različitih pesama, vešto ispreplitanih u zapanjujuću celinu (za šta se zasluge moraju odati i neizbežnom Riku Rubinu, producentu i čarobnjaku).

………………………………………………………………………………………..

Desetak godina kasnije (jedanaest, ako ćemo biti sitničavi) Kris Kornel čini drugi veliki upad u   moj život. Oporavljajući se od divljanja izvesne helicobacter pylori  organizmom, otkrivam gomilu prednosti neobaveznog leškarenja, ponajpre oličenih u neometanom, a kontinuiranom čitanju i ponovnom otkrivanju slušanja celih albuma.  Sa čalmom na glavi, ispuštajući samosažaljive (i nimalo samodopadne) bolesničke uzdahe, u moru tek pristiglih naslova u MP3 formatu primećujem jedan koji mi odmah zapada za oko. Razlog je prost - iza imena “Audioslave”, između ostalih, stoji i Kris Kornel. Slušajući “Out of Exile” uočavam prve nagoveštaje sopstvene pregaženosti vremenom, jer shvatam da mi je tako važan bend jednostavno promakao - ne samo da nisam znao za prvi album (“Audioslave”), nego nisam imao pojma da su se bivši članovi “Rage Against The Machine” udružili sa Krisom Kornelom!

Na prvo slušanje albuma odmah se izdvajaju “Doesn’t Remind Me” i “Your Time Has Come”, ali  “Be Yourself” nije slučajno odabrana za prvi singl. “Poslušaću je još nekoliko puta” rekao sam sebi 2005. godine, ne sluteći  da će ovo “nekoliko puta” brzo prerasti u “bezbeli do kraja života, sa istim uzbuđenjem i radošću”. “Be Yourself” je pesma kojom se može započeti bilo koja kompilacija (snima li ih iko više?); može se njome mahati kao argumentom u ozbiljnim suprotstavljanjima misaonih tokova; iznimno je zahvalna građa za veliki radijski hit i na kraju, ali ne i manje bitno - odsvirana je, otpevana i snimljena tako da će i u narednim decenijama moći  poslužiti za primer drugim rokenrol bendovima. Verovatno  ima istine u tvrdnjama  da je Krisov glas na  albumu “Out Of Exile” sigurniji i mirniji jer je u to doba uspeo posložiti mnogo stvari u svome životu - zato    nas u pojedinim pesmama (“Be Yourself” ponajviše) savršenost njegovog vokala opčinjava. Kao što je “Superunknown” zvezdani trenutak, vrhunac stvaralaštva grupe “Soundgarden”, tako je “Be Yourself” put do nukleusa muzičkog talenta Krisa Kornela. Ovo je jedna od onih pesama za koju uvek pomislimo da je snimljena nedavno, možda pre dve-tri godine, pa se zaprepastimo kada shvatimo da je prošlo mnogo više nego što pretpostavljamo. Objašnjenje je prosto - dugovečnost   rokenrol uradaka direktno je proporcionalna njihovoj sposobnosti da generišu svežinu. “Be Yourself” jedna je od tih pesama, pa ni posle 12 godina posvećenog, gotovo štreberskog upijanja, ništa u njoj ne zvuči suvišno, još manje dosadno:

Someone finds salvation in everyone

And another only pain

Someone tries to hide himself

Down inside himself he prays

Someone swears his true love

Until the end of time

Another runs away

Separate or united?

Healthy or insane?

To be yourself is all that you can do

To be yourself is all that you can do

To be yourself is all that you can do

To be yourself is all that you can do

Znate onaj mučan osećaj kada sa ovog sveta ode osoba koju niste lično poznavali, ali vam  njen rad  neizmerno znači? Osećaj uskraćenosti za velike stvari koje su  se tek mogle dogoditi? Osećaj kao da nas je zauvek napustio Kris Kornel.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2633019
ETNA