Upekla zvezda!

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
19. 07. 2017.


upeklo


Preplašeni mešanac seoske džukele i gradske buvare, taktikom napred-nazad,  pokušava preći put prepun automobila, ubrzano dahćući i tražeći najbliži hlad. Nad asfaltom se, u daljini, uzdiže fatamorgana, kombinacija vrelog, treperećeg vazduha i nepostojećih, a tako vidljivih  bara. Iz automobila vire ruke - dlakave, muške, često gole (ne i ćosave!) do ramena, ali i nežne, damske, čiji uredni nokti, valjda od nelagode izazvane zaparom, lupkaju po limu dok četvorotočkaši čekaju da se upali zeleno svetlo. Frižideri ispred prodavnica poluprazni, a i ono malo osvežavajućih pića u njima ne stiže da se kršteno rashladi, kolika je navala. Pravci ka rekama, jezerima i bazenima zakrčeni, što rezultuje raznovrsnim i maštovitim odabirom mesta za parking. Da bi  izbegao direktan udar sunca tokom većeg dela dana, mnogi je vozač spreman učačkati svoga samohodnog ljubimca tik uz čardak poljoprivrednog gazdinstva, na sveže pokošen travnjak (lepši od vimblEdonskog) ili navr’ (nimalo naivnog) nagiba od šezdesetak stepeni.



Pritisak u slavinama, naročito po obodima naselja, slabiji je od pulsa umirućeg. Običnim sobnim ventilatorima, sposobnim jedino da izmuljaju vreo vazduh, cena je skočila u nebesa (a zalihe nestale kao Trebjesa).  Najokorelije škrtice odrolavaju sobne tepihe i iz smotuljaka vade novac neophodan za kupovinu i ugradnju klima-uređaja. Gradski autobusi prepuni su egzotičnih egzemplara, od kojih naročito zastrašujuće deluju veselnici u atlet-majicama (znanim kao “siledžijke”)  sposobni da vam svoj egzotično-predlakavi pazuh  prislone uz samo lice. Dokoni klipani, sa termometrom u rukama, pokušavaju pronaći autobus u kojem je temperatura niža od 50 stepeni. Neuspešno obavljenog posla, izlaze napolje i oduševljeno hvataju svež i prohladan vazduh na tričavih 37-38 stepeni.  Dvoje tinejdžera, malo dalje, u varljivom hladu plastične nadstrešnice autobuskog stajališta, ljube se dobrih deset minuta, nesvesni bilo čega sem svoje strasti. Stariji gospodin sa štapom, usporenog koraka, u pauzama hvatanja vazduha pokušava se dočepati kioska i kupiti  omiljene novine. Jeftine, odvratne i prepune difamacija. U tome uspeva i zadovoljan se vraća u spasonosni hlad svoga stana, da na miru mrzi sve što staje na put nezadrživom državnom prosperitetu.


Putevi između naseljenih mesta u ovakve dane dobijaju novo ruho. Gomile pobacanog smeća i nerazgradivog otpada podsete nas da, sem što su opasne, umeju junački i da zasmrde. Ko vozi dovoljno dugo, pre ili kasnije naleteće na nesnosan smrad nekog životinjskog leša, kojeg naši čestiti domaćini imaju običaj zaboraviti u bespućima atara, naročito u julu. Krošnje drveća  (koje je preživelo nekontrolisanu zimsku seču zarad ogreva) nemoćno pružaju senku jedva  do četvrtine puta, jer je Sunce previsoko i prejako. Tek poneki traktor ili poljoprivredna mašina prođu jednom u sat-dva, ostavljajući još dugo iza sebe oblak sitne prašine. Nezainteresovani za izvesnu mogućnost njihovog istrebljenja, još uvek uživamo u muzici insekata (cvrčci, popci, skakavci i ini  zrikavci), zaštitnom znaku svakoga leta, uz kojeg su hiljade generacija homo sapiensa odrastale. Kratkovidim, arogantnim i siledžijskim aktima, doduše, nismo ugrozili samo insekte. Naprotiv - ako je verovati nekim umnim glavama, nastavimo li sa trendom globalnog otopljavanja, već do kraja ovoga veka naši potomci mogli bi ostati bez mesta za život. Sve ono na šta smo navikli, u čemu uživamo i što naš život čini neponovljivim, lako bi moglo iščeznuti. Zvuči zastrašujuće, zar ne?


Na sreću, nije sve tako crno. Na svetskoj političkoj sceni nedavno se pojavio moćan, u frizerskom smislu “žuti čovek” (što bi rekao naš doskorašnji predsednik, intelektualna  klisurina) i kao mačke sa jebišta rasterao dokone naučne teorije o opasnom uticaju emisije ugljen-dioksida. Rešen da prekine “rat protiv uglja”, uveren u prenaduvanost efekta staklene bašte, ovaj  erudita i filantrop povukao je potpis svoje države (drugog po veličini svetskog zagađivača) iz sporazuma o spasavanju planete. Zašto je to uradio? Iz istog razloga iz kojeg onaj pas sa početka teksta liže svoj skrotum - može mu se. Uostalom, ipak je on predsednik, opasan tip, ima legitimitet, ispunjava predizborna obećanja. Naravno da ćemo pre verovati njemu nego tamo nekim bezveznim tipovima poput Karla Segana, Nila Degras Tajsona i sličnih zamlata, koje su uporno zaoštravali (i zaoštravaju)   stvari upozorenjima da se ovo sa ugljen-dioksidom otima kontroli.


Zato, dragi moji, navalimo na naftu, vozimo po četiri automobila, krkajmo nemilice ugalj! Jebeš polarne kape, otapale su se i ranije, zamrznuće se opet. Neka nivo mora raste, nas se to ne tiče, potopiće Holandiju, Skandinaviju i Veliku Britaniju, a oni su nas ionako bombardovali, zar ne?  Jedan je život, provedimo ga u sreći i veselju. To što posle nas možda neće biti ničega ne treba da nas brine, jer ćemo, kada sve ode u … biti već izvesno vreme blaženopočivši.

I rest my case.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2711393
ETNA