Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Schumadijski kuglof

Schumadijski kuglof

Vrednovanje: ONONONONON / 5
Loše Najbolje 
Autor Jelica Greganović
26. 07. 2017.


Shumadija

Sećam se kao da je juče bilo. Šumadija. Vreo letnji dan. Vene kamilica uz seoski drum i titra jara. Na tarabu se nalakćuje baba Kaja i decibelima na kojima bi joj zavidelo seosko crkveno zvono, viče: „Od ovam! Od ovam!“ Mi prozvani, raspušteni i na čuvanje ostavljeni, izmiljavamo i čekamo nastavak. Baba popravlja pera na marami i krikom koji mrtve diže, pita: „Kuj će kuglov?“ A, kuglof joj je bio mrtva usta da ga jedu, recept je u miraz donela iz svojih rodnih Komarica. Mek ko srce devojačko.

Ja mnogo volim kuvarske knjige, novine, dodatke novinske, sve na čemu mogu da se recepti napišu. Kuću sam zatrpala takvom količinom pomenutih pisanih dela kao da ću pet kafana da otvorim. Kad ih budu sledovali naslednici testamentom, kleće me bar pet godina. Još kad se radi o starim receptima, obaška o starim srpskim receptima, ja sam ciljna grupa na koju može u po noći da se računa. Iz tog razloga sam onomad spodbila pete i jurnula da tražim kuvare uz novine. Jedva nadjoh, al kad sam videla da se radi starim jelima karakterističnim samo za neke krajeve, lokalnim specijalitetima, jelima koja se oduvek spremaju, onim koje treba od zaborava sačuvati, lepo mi bilo milo oko srca. Naročito jer sam napipala sekciju „Šumadija“. Nema lepše, otvorim i prvo pogledam šta mi treba za pripremu ovih jela.

Za početak tegla sa patent zatvaračem. Moram da primetim da ta vrsta patentirane tegle ni danas, a kamoli nekad, nije baš prisutna u Šumadiji. Tamo su tegle bile na pak-papir, na celofan i na poklopac pripadajući već, običan od podvrste – oprana tegla od nečeg kupovnog.

Tegla i nekako, al tu ugledam modlu za kuglof. Kuglof? Šumadija? Modla? Ja se izvinjavam, taj predmet je i dan danas raritet u Šumadiji, a u stara vremena niko ne bi znao ni čemu to služi. Sad da neko zadje po šumadijskim selima sa modlom za kuglof, većina starijeg ženskog stanovništva bi se čudila što činija ima rupu. Što se tiče tog starog, šumadijskom regionu pripadajućeg recepta za „Mramorni kuglof“, sama reč „mramor“ je već za Šumadiju sporna, jer je tu reč o mermeru. Da spada u recepte naših baka, star i tipičan kolač, to ni za današnje doba u Šumadiji važilo ne bi.

Mada, u mojoj porodici je došlo do kuglofnog ekscesa kada je moja baka, izuzetak medju šumadijskim babama, rodom iz Velike Gorice pored Zagreba, odlučila da uprizori taj kolač. Modlu za kuglof nije imala, niti je iko u selu imao da joj pozajmi, zato ga je napravila u djuvečari. Mermeran nije bio, jer je došlo do nemanja po pitanju kakaoa u tamnom mu delu. Naime, te godine je podbacio rod kakaovca u kragujevačkom srezu, tako da je njen kuglof bio samo žut. I pljosnat, zbog djuvečare. To je nateralo mog dedu, iako obrazovanog čoveka, učitelja, da pripita: „Što je ovaj leba sladak?“ Baka se toliko uvredila da nikada više kuglof na stolu videli nismo, a nije bilo zgodno ni pominjati ga. Ostatak moje familije seoskog, šumadjskog tipa, teško da je kuglof u životu probao, a kamoli pravio.

Da šumadijski kuglof ne bi bio sam, društvo medju tipičnim jelima, em starim, mu prave knedle sa šljivama. Jer Šumadija šljiva ima od vazda. Što jeste tačno. Al knedle sa njima ne pravi, naročito to u stara vremena radila nije. Knedle sa šljivama su prečansko jelo. U Šumadiji se od šljiva pravi pekmez, pa se onda on muva u salčiće, poljupčiće, uštipke... u kolače čija se starost prepoznaje u rečima: „Uzmi mas, jaja, brašno, kvasac i šećer ako ga ima.“

Da šumadijski kuglof i šumadijske knedle sa šljivama ne bi štrčale, tu je i šumadijski puding od bundeve. Starinsko, tipično jelo. Jes, al zamalo. Pudinzi su se u Šumadiji pojavili tek u kesicama, u formi praška. Puding se u Šumadiji kuvao nije, stariji ženski živalj bi i sada imao problem ne samo sa kućnom proizvodnjom pudinga, nego i sa izgovaranjem te reči. Pored pudinga, tu je i nepostojeća čorba u tim krajevima, čorba od bundeve. Dotičnu niko nikada u Šumadiji kuvao nije, ma koliko se ona, sudeći prema pomenutom kuvaru, zdrava.

Od duleka se, u Šumadiji, pravi dulečara, ali najčeće se jeo i jede tako što se natropaju komadeške duleka i munu u rernu. Kad po ivicama pocrne, zamiriše cela kuća i nož kroz njih prolazi, to je to. Jedno od najčešćih šumadijskih, starih i sirotinjskih jela.

Lepo me tuga vatila, pudinzi, kuglofi i knedle, a nigde nema pomenutih salčića i poljupčića. Onih poljupčića koji su u vanilice preimenovani kada je vanilin šećer dopro do Šumadije.

Zato sam otišla u slani šumadijski sektor tog kuvara i tamo naišla na pihtije. Odlično, piktije su u Šumadiji kod kuće. Naročito kad zaladi. Tada svaki hodnik krije mračno ćoše na koje pazi Kerber-baba sa ciljem da neko u piktije ne ugazi. Jedino što ove, navodno stare, šumadijske, imaju kuvana jaja u sebi. Zašto? Ja sam pola veka preturila, nasedela sam se na šumadijskim slavama, svadbama, daćama i ispraćajima. Počesto me jeza vatala od piktija i njihovog ljuljastog doživljaja u ustima, ali baš nikada nisam videla da je iko, a kamoli baba čiji recept treba čuvati, turila u njih kuvana jaja.

Baš kao što nijedna baba, bar ne u kragujevačkom okrugu Šumadije, neće gužvaru nazvati „sirnicom“. Sirnica u Šumadiji nema. Ima pita od sira, ima i gibanica i pomenuta, najčešća gužvara, al sirnice iz ovog kuvara jok.

Isto tako nema ni šumadijskih „Pire kuglica“, jerbo nema ni pirea od kog bi se pravile. Pire je novotarija u Šumadiji, takodje prečanska mustra, za njega babe znale nisu, niti su ga pravile. Kao što nisu pravile ni krompir punjen mlevenim mesom. Ako se već krompir pekao u ljusci, u rerni, Šumadija je na njega samo kajmak stavljala.

A tek nema starinske, iz šumadijske gastronomske riznice, čorbe u hlebu. U Šumadiji se od pamtiveka jede hleb u čorbi, još bolje u čorbastom pasulju. Udrobljen. Al da bi se od hleba pekli čančići, pa čorba u to sipala, toga nema. Bar ne u dimenziji tipičnih za taj kraj starih recepata. Kao ni punjeni žuti paradajz, koji je moja familija videla tek kada je donet od strane gastarbajterskog dede, iz Austrije. Probali su da ga poseju, nikao je, rodio, al se nije odomaćio, prosto je imao neki otužan ukus.

Što se, u pomenutom srpsko-šumadijskom kuvaru, Taš ćevapa tiče, ni on nije nešto što je Šumadija videla. Ni on, ni Seljački ćevap. Generalno su ćevapi u srpske krajeve stigli mnogo kasnije no što se to nama danas čini. Jeste, danas se prave na milion načina, ali u prabapska vremena ih bilo nije. Kao što je i Karadjordjeva šnicla novotarija koju nijedna baba ne bi znala da spremi. A od nekog Lovačkog kupusa, u Šumadiji je mnogo poznatiji i majstorski kuvan, pamćenja vredan – Svadbarski kupus. I onaj obični kiseli kupus, zimski, onaj u koji ide malo mesa i puno kupusa, malo aleve i to je sve.

Ukratko, nisam se osevapila od sreće što sam napipala kuvar koji se predstavlja kao šumadijski i starinski. Možda bi neko mogao da mi podvali starinski indonezijski kuvar, al šumadijski ne. Jer, u Šumadiji su me odhranili starim, sirotinjskim jelima, bapskim, pamćenja vrednim. Zimi onim kiselim kupusom, leti najčešćim jelom letnjim – Prženim, pogačama, projom običnom (onom za koju drugi dan treba dozvola za nošenje oružja), pogačama, poparom, rotkvama struganim i koprivama koje su se pošteno delile sa babinim šočićima. Kuglofi, knedle, piree, pudinzi i slične pojave u Šumadiji na stolovima stajali nisu. Naročito ne u vremena koja pretenduju da se starim zovu.

Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2633037
ETNA