I mudonje plaču

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
12. 09. 2017.

The Boss

Kao i svaki  Springstinov   navijač, pre prvog otvaranja  autobiografije “Born to run” bio sam izložen  dvema oprečnim senzacijama-ogromnoj radosti što ću knjigu  čitati  na maternjem jeziku (hvala Dejanu Cukiću na maestralnom prevodu!), ali i bojazni da će prozni uradak narušiti  savršenstvo,  taloženo   višedecenijskim poetsko-muzičkim uspesima američke rok-zvezde. Radost je bila opravdana, a strah, hvala Gospodinu - apsolutno neutemeljen. U slučaju Brusa Springstina ne važi drevna mudrost da nije dobro upoznavati svoje uzore ili idole. Čak i  beskompromisno ogoljen  (na više od 600 stranica), sa svim slabostima, manama i dilemama, ovaj čovek postojano drži mesto jedne od najvažnijih ličnosti u istoriji rokenrola. Otkrivši nam svoje najveće strahove, zablude i promašaje uspeo je u nečem naizgled paradoksalnom-nakon čitanja knjige mora nam biti još draži.


Razlozi za to su mnogobrojni, ali probajmo obuhvatiti nekoliko najvažnijih: kao prvo, The Boss piše baš onako kako se od njega očekuje-kao na svojim najuspešnijim albumima. Ne prećutkujući ništa (ili možda poneku sitnicu, koja Cukiću ne promiče!) Springstin nam nudi sirovu, nenašminkanu i autentičnu viziju sopstvenog života -od odrastanja na ivici siromaštva  do ogromnog uspeha i popriličnog bogatstva. Ni prema kome nije strog onako kao što je neumoljiv prema sebi, pa neuvijeno priznaje da ga je dugo grizla savest kada kupi neku skupu stvar, da nikada nije uspeo sasvim se distancirati od katolika u sebi (kad jednom zaigraš za taj tim, uprkos svemu, zauvek si u njemu), ili pak, da ga je nesigurnost u sopstvene kvalitete pratila kroz dobar deo (blistave, prim. B.Z) karijere. Govoreći o drugima, The Boss je neuporedivo obazriviji. Uspeva, dosta lako,  pronaći  razumevanje i za postupke koji su pretili da mu paralizuju karijeru (poput robovlasničkog ugovora sa zakonskim zastupnikom za prve albume), budistički staloženo opisuje velike koncepcijske i personalne sukobe i razmimoilaženja i udaljavanja  unutar raznih bendova u kojima je svirao. Bez velikih (ili gotovo ikakvih) političkih ambicija, Springstin precizno uočava menjanje  američke populacije, kroz sopstveni, ali i živote njemu najbližih ljudi. Ono za šta je stručan, The Boss opisuje nepogrešivo, pa je “Born to run”, između ostalog, i presek razvoja muzičke industrije u poslednjih šezdeset godina-sve je počelo onoga trenutka kada je mali Brus prvi put na televizijskom ekranu video (i još važnije-čuo) neponovljivog Elvisa Preslija. U sablažnjivim scenskim pokretima harizmatičnog južnjaka upisane su prve krucijalne informacije u onome što je kasnije izraslo u DNK rokenrola. Odgledavši Elvisa, Brus Springstin nikada više nije bio isti-doživotno je zaražen strašću prema gitari, basu i bubnjevima.


Događaji su izloženi hronološki, redosledom koji verno prati  životne prekretnice. Poglavlja (nazvana često i po značajnim Springstinovim pesmama)  obuhvataju tematski zaokružene celine i smenjuju se munjevitom brzinom, kao na filmskom platnu. Izuzetno bogat, raznolik i  suprotnostima bremenit, Springstinov život izložen je čitaocu da najintimnijih detalja. Zahvaljujući ovoj sjajnoj knjizi, saznajemo sve o stvarima koje smo, kroz autorove pesme, već naslućivali. Pre svih, tu je težak, komplikovan i ćutanjem preopterećen odnos sa ocem, koji je, u značajnoj meri, oblikovao Brusov život. Upoznajemo i ostale članove porodice, od kojih su neki (poput sestre i zeta) bili ditrektna inspiracija za nastanak antologijskih pesama (u ovom slučaju, “The River”). Springstinovo divljenje i bezgranična ljubav prema majci povremeno su u koliziji sa nerazumevanjem njenog izbora da, skoro po svaku cenu, ostane sa svojim mužem, čudakom što negovorenjem i nečinjenjem članove porodice peče na tihoj vatri. The Boss ima čudesnu sposobnost gotovo brutalnog seciranja ljudskih slabosti (polazeći uvek od sebe), na način koji neće povrediti ili omalovažiti osobe iz njegovog najbližeg okruženja, o  kojima ponekad mora govoriti u manje afirmativnom kontekstu.


Ono što bi se moglo nazvati najznačajnijim dostignućem briljantne Sprinsgtinove autobiografije jeste nemilosrdna, i do kraja izvedena (auto)demistifikacija. Pre čitanja “Born To Run”  legendarni američki muzičar svakako je, makar u našim glavama, morao biti oličenje klasičnog rokenrol mudonje, u najboljem smislu te reči. Italijansko-irskog porekla, odrastao i životu se učio na surovim friholdskim (valjda se tako kaže) ulicama, postao heroj radničke klase i ikona ratnih veterana. Simpatične, a uzgred i mišićave vanjštine, Springstin je oduvek doživljavan kao otelotvorenje autentične i sirove snage, koja nas sa bine, zajedno sa bendom, sa lakoćom oduva (ovo stoji čak i unatoč Brusovoj konstataciji da je u periodu turneje “Born IN The U.S.A.” izgledao previše gay). Iskrena i nimalo ulepšana ispovest o dugogodišnjoj borbi sa depresijom, tokom koje je, naročito u autorovim šezdesetim, bilo perioda kada danima nije mogao ustati iz kreveta, u prvi nas mah zato zatiče nespremne. Iznenadi nas kontrast sa slikom koju smo, krajnje subjektivno, i ne znajući previše o Springstinovom životu (a i zašto bismo), izgradili o čoveku koji sa osvedočenom lakoćom u transu drži pune stadione. Proces  autodemistifikacije razbija nam zablude ocrtavajući veliku, nepromenljivu istinu - i planetarne rok-zvezde su samo ljudi od krvi i mesa, jednako poročni, nesigurni, skloni lošim izborima i greškama kao i svaki čovek.


I mudonje plaču, drugim rečima. U Springstinovom slučaju postoji, ipak, sitna razlika. Ono što je The Boss napisao u knjizi “Born To Run” nije podilaženje trendu (“ćao, ja sam taj i taj, težak sam alkoholičar i narkoman, malo sam i depresivan, molim aplauz i pažnju”), niti potreba da se milionskim tiražima zarade nove vreće zelenih novčanica. Ako ste tako nešto pomislili, Springstina verovatno nikada niste poznavali niti voleli. Ova knjiga je, kako stvari stoje,  ogromna, neophodna  i iskrena ispovest, u kojoj se autor ne stidi nijedne svoje slabosti, i bez zadrške priznaje da mu, u jednom momentu, depresija udarila i na erekciju, te da je  bilo perioda u kojima je, bez razloga i povoda, intezivno plakao, kao pičkica. Otvoreno se rekonstruiše odbrambeni mehanizam kojim se odguruju, tj. kažnjavaju osobe koje se usudile  da Brusa vole. Priča se o studiju kao pećini, u koju bi se, dalek i nedostupan, Springstin zatvarao izbegavajući druge ljude, stvaralačkom groznicom pokrivajući praznine unutar sebe.

Mnogo je novih vrata otvoreno neverovatnom Springstinovom ispovešću. Ostalo je mesta i za neka  pitanja (deo o oslobađanju od vojne obaveze nekako je ostao zamagljen, nedovršen, recimo), ali  i za izvlačenje krupnih, životnih mudrosti. Jedna od njih pomenuta je već nekoliko puta - čak i mudonje, za koje smo ubeđeni da su snažne i nesalomive, ponekad moraju zaplakati. Uz krucijalnu  napomenu- može se, i nakon tih suza, ostati mudonja. Ne verujete? Pročitajte “Born To Run”.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2598987
ETNA