Duče, danas, sutra

Iako se biste i spomenici upinju svedočeći drugačije, većina diktatora ne može se podičiti gorostasnom pojavom. Benito Musolini bio je naglašeno zdepast, visok tek 1,69, što mu ne smeta da povremeno vodi čak i sedam ministarstava, doduše fašističkih. Pošto je poznato da je Dobro malodušno i učmalo, a zlo nikako ne miruje, Benito se, u početku svoje vladavine, razmeće: „Moj dan se deli na jedan čas odmora, sedam časova sna i četrnaest do šesnaest časova rada.“

Kasnije, kad se ustoliči, Hitler će sve dučeove veštine imati u malom prstu, a za toliko će ga i nadrasti. Međutim, apeninski „babo“ prvi je uveo takozvani rimski pozdrav, ruku prpošno i odsečno podignutu pod uglom od 45 stepeni. To izgleda moćno, skočno, potentno, potpuno u duhu sanjarija o vaskrsnuću negdanje moći. U doba njegove vladavine, što od straha, što od ricinusovog ulja, italijanska čizma je večito nad čučavcem. Po izričitoj Benitovoj želji, kojoj nema ko prigovoriti, novine moraju pretresti svoje arhive i ukloniti sve fotografije gde se zvaničnici rukuju. Duče uplet dlanova smatra izrazom engleskog mekuštva i slabotinje, naspram kojeg istura visoko podignutu desnu šapu. Međutim, pod uticajem italijanskih stropoštavanja na svim frontovima, Musolinijeva sveća fitilji i on je obuzdan, smenjen i uhapšen. Na sastancima vlade, i dalje fašističke, narodni predstavnici se neugodno meškolje, oblaporno znoje, desnica im se grči, boreći se protiv navike isturanja. Prekrštaju ruke na grudima, uz mnogo muke se uzdržavajući da ne  upotrebe donedavno tako drag pozdrav koji bi ih sad kompromitovao.