Цвету су украли, неје се одала
Не знаје човек које све мож да га задеси кроз живот. Неки си проживи, и ко да неје било, неки заплати. Ал, к'д те нешто потера, оно иде до крај. Цвета се је рано задевојчила, од муку! Перса, мајка ву, умре млада. И тој, од женске работе. Пре тој беше родила четири децу, две мушки, и две женски. К'д роди Цвету, одма по тој поболе, и нема мало време, заврши. Остави децу сирочићи. Деца к'д изгубе татка, не дај Боже, су пола сирочићи, а без мајку, комплет. Цвета пошто је била најмала, водила је ред од кућу. Борко, татко вој, неје теја да се жени. Она месеше, вареше, подсирујеше млеко, и такој је брго сазрела, натерала гу ситуација. Одала се је с'с шеснајес године.
А, како је тој било!? Беше накуде октомбар, јесењо време. Моји беоше обрали царевицу, тој јес, исекли гу сас све шушке, и докарали дома. И, с'д, да би се работа брго свршила, помагали смо једни на други. Д'н'с куде нас лупенка, јутре куде комшије. Било си је убаво време. Несмо млого имали, ал смо били срећнији него д'н'с.Поштували смо се, имали смо реч, и несмо били завидни. Овој с'д, немам реч!
И ја бео већ девојчурак. Тој ми је све било занимљиво. Једва чекаше к'д ће се позаврше радови по поље, па да викам из комшилук на испомоћ око кућевне работе.
Ов'ј пут повикну и Цвету. И, она, дође. Дођоше још неколко комшике, ал дођоше и момци из горњу малу , да помагају. Татко се увати у дрство с овија младићи, а ми си на другу стрну лупимо царевицу. Татко беше заложија казан, па турија неко компирче у жар, а мајка на једно црно шпорече испред подрум турила у једну голему шерпу неколко клачића што се затурили и једно тикве да вари. Ја, ч'с по ч'с, дођем накуде мајку , она ми с'с онуј голему дрвену мешаљку извади парче од тикву, и ја га искусам с'с кашчеи, од мерак. И у т'ј трен, приоди ми Марисав, и вика: - Да кажеш на Цвету затела гим се крава, и татко гу поручија, одма да си иде дом. Ја поверува да такој стоји работа , пренесо вој, а мајка ми нареди да пођем с'с њума да гу нешто не уплаши. Несмо долеко отишле, с'мо што заминумо од нашу кућу у шљивар, к'д натрчаше неки двојица мужи, турише вој џак на главу, мен ми запишише уста да не викам, и однесоше Цвету. Нема мало, пуштише ме, и рекоше ми да идем , и да кажем дом , Цвета се одала! Оно какво одавање, украдоше гу! Такој и беше. Борко, татко вој, у прво време неје теја ни да чује за њума, после омекша, штоће работи, ћерка му. Беше она тражила да си се врне дом, он неје даја - Тој ти је што ти је, распуштеница ми не треба у кућу! Т'д се такој гледало. После изроди децу, и, еве гу, баба је већем.