Početna stranica arrow Ritern arrow Čovek koji je hodao po vodi

Čovek koji je hodao po vodi

Vrednovanje: ONONONONOFF / 13
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
01. 05. 2009.

SennaEdi Irvajn nije birao reči kada je o njemu govorio : „Momak je potpuno lud. Njegove postupke je nemoguće kontrolisati". Čoveka treba razumeti, jer je od Sene dobio jedan bubotak uz upozorenje da „mora da se nauči poštovanju” posle trke za Veliku nagradu Japana, 1993. godine. Profesor Prost je bio malo odmereniji : „Ajrton ima mali problem - On misli da ne može da se ubije na stazi jer veruje u boga, a ja mislim da je takav stav veoma opasan po ostale vozače”. Džon Vatson je jednom prilikom rekao da „ako je iko ikada prodao svoju dušu da bi osvojio šampionat, onda je to uradio on”.

Pa onda opet profesor Prost - „Sena je spreman da preuzme sve vrste rizika da bi osvojio šampionat. Ja nisam spreman da igram tu igru”. Sa druge strane, ser Frenk Viliams tvrdio je da je „van automobila, Sena bio u neku ruku poseban, takođe. Bio je izuzetan čovek, zapravo. Verovatno posebnija osoba nego što je bio vozač”. Neposredno po njegovoj pogibiji, tada mladi nemački vozač Mihael Šumaher rekao je: „Nisam siguran mogu li da nastavim sa trkanjem kao da je sve normalno. Mislim da bi Ajrton želeo da se mi i dalje takmičimo”.

Pakleni vikend na stazi Imola, u San Marinu, poslednjih dana aprila i prvog dana maja 1994. godine, počeo je teškim udesom koji je na slobodnom treningu u petak doživeo Rubens Baričelo. Samo munjevita reakcija profesora Sida Vatkinsa sprečila je Rubinja da proguta sopstveni jezik. O onome kroz šta je prolazio, Brazilac je kasnije pričao:


„Kada sam došao sebi, u medicinskom centru, prvo lice koje sam ugledao bio je Ajrtonovo, sa suzama u očima. Nikada ga nisam video takvog ranije. Imao sam osećaj da mu se čini da je on doživeo incident. Rekao mi je da ostanem miran i da će sve biti u redu”.

U subotu, stvari su postale još gore. Pokušavajući da odveze što bolji kvalifikacioni krug, Austrijanac Roland Racenberger izgubio je kontrolu nad svojim bolidom, poleteo kroz vazduh pri velikoj brzini i udario u zaštitnu ogradu. Nije mu bilo spasa. Sena je posetio mesto fatalnog udesa i na njemu je bilo lako vidljivo da je tragedija mladog vozača ostavila veoma dubok i bolan utisak. Mit dalje tvrdi da je u trku u nedelju Ajrton, sem sa svog trećeg pola te sezone (od tri moguća), krenuo i sa malom austrisjkom zastavom unutar vozačkog kombinezona. U incidentu toliko puta ponovljenom na televiziji tokom narednih godina, u krivini Tamburello, Williams Ajrtona Sene udario je pri velikoj brzini u zaštitnu ogradu. Uprkos tome što televizijski snimak nije pokazivao da je bolid drastično oštećen (kokpit je ostao čitav i na prvi pogled netaknut), članovi medicinske ekipe koja je došla da ukaže prvu pomoć nisu gajili nikakvu nadu za život Brazilca. Radilo se o tome da je jedan deo bolida otkinut od siline udara i da je probio Seninu kacigu. Profesor Sid Vatkins, koji je, naravno, prvi prišao slupanom bolidu, kasnije je detaljno opisao ceo događaj:

„Ajrton je delovao spokojno. Podigao sam mu kapke i bilo je jasno, na osnovu izgleda zenica, da je doživeo teško oštećenje mozga. Izvadili smo ga iz kokpita i položili na zemlju. Kako smo to učinili, on je uzdahnuo. Bez obzira na to što sam agnostik, osetio sam da je njegova duša napustila telo u tom momentu".

Trka je ipak nastavljena, posle drugog restarta, i ubrzo po njenom završetku, potvrđeno je da je veliki brazilski vozač mrtav. Pobednik trke, Mihael Šumaher (i Senin naslednik, ispostavilo se), kao i ostali vozači, plakali su javno, ne uspevajući da kontrolišu emocije i zaprepašćenost užasnom vešću. Karijera i život jednog od najvećih vozača (za mnoge najvećeg, bez ikakve dvojbe) u istoriji Formule 1 završeni su tako 1. maja 1994. godine.

mladi SennaAjrton je rođen kao dete bogatog veleposednika, Miltona da Silve, 21. marta 1960. godine u Sao Paolu. Njegov otac stao je svom snagom iza sina kada je primetio da on poseduje neverovatan talenat za upravljanje svim vrstama četvorotočkaša. Od karting šampionata stiže do Formula Ford 1600 serije i seli se u Englesku. Do tada je nastupao pod imenom Ajrton da Silva, ali pošto je to veoma često prezime u Brazilu (portugalska verzija Jovanovića, recimo) odlučuje da uzme majčino devojačko prezime i postaje Sena. U to vreme, zbog nedostatka sponzora, umalo da se okonča njegova karijera - odgovornost preuzima otac, i novcem svoje kompanije finasira sinovljevu karijeru. Ajrton ulazi u Formula Ford 2000 seriju, osvaja naslov, da bi već sledeće sezone istu stvar učinio i u britanskom Formula 3 šampionatu, što je već bila overena propusnica za svet Formule 1.


Na velikoj nagradi Monaka, 1984. godine, pala je kiša i ceo trkački svet bio je fasciniran onim što je mladi Brazilac tada pokazao. Mit o kišnom čoveku rodio se baš tu, na uskim i klaustrofobičnim ulicama male kneževine. Startujući kao trinaesti, Sena izvodi svoj magični ritual vožnje koja nije od ovoga sveta i pretiče sve svoje suparnike neobjašnjivom lakoćom, na stazi na kojoj je, makar teoretski, skoro nemoguće preticati. Od vodećeg čovek u trci, profesora Prosta, Ajrton je brži čak četiri sekunde! Kiša, koja mu je omogućila da demonstrira svoj raskošni talenat, sprečila ga je da na kraju pobedi - trka je prekinuta u trideset prvom krugu, kada je Sena bio na prvom mestu, ali zbog propisa da se računa poredak u trenutku isticanja crvene zastave ( poslednji put viđenog u Maleziji ove godine) na kraju je završio kao drugi. Ipak, najupečatljiviji Senin kišni klasik bila je trka za Veliku nagradu Evrope, vožena u Doningtonu 1993. godine - našavši se, u jednom trenutku, na petoj poziciji, Ajrton obilazi jednog po jednog direktnog konkurenta i već posle prvog kruga izbija na čelnu poziciju. Keke Rosberg je za tu demonstraciju esencijalnog umeća rekao da je „Senin prvi krug u Doningtonu bio jedan od najboljih koje je ikada video. Jednostavno je tako". Britanski mediji su ga zbog toga krstili imenom „čovek koji hoda po vodi". Sam Sena imao je veoma jednostavno objašnjenje činjenice da mu na mokroj stazi niko nije dorastao - pričao je da je, još kao dečak, na jednoj trci kartinga po kiši, bio deprimiran činjenicom da nikako nije mogao da savlada svoje vozilo i da je stalno sa svoje leve i desne strane gledao suparnike koji ga lako prolaze. Obećao je sebi tada da će naučiti da vozi u takvim uslovima i neprestano je izlazio na stazu kad god bi pala kiša i vežbao do iznemoglosti. Kao što znamo, obećanje dato sebi ispunio je na veličanstven način.

SennaNjegovo rivalstvo sa profesorom Prostom je još jedna neverovatna priča. Ajrton je bio sve ono što Alan nije, i obrnuto. Miran, tih, nesklon silovitim i naglim potezima, profesor Prost je vodio pravi rat protiv svog klupskog kolege koji je na stazi bio bio temperamentan, nepredvidiv, svadljiv, inadžija, ponekad čak i previše arogantan. Posle incidenta na Velikoj nagradi Japana 1990, u kojem je Sena vrlo verovatno namerno udario Prosta (tada već u Ferariju, maknut od Brazilčevog pogubnog timskog partnerstva iz ere Meklarena), koji je startovao bolje od njega, Francuz je rekao da nije spreman da se bori protiv neodgovornih osoba koje se ne plaše da umru, a za Senin postupak je rekao da nije samo nesportski, već je i odvratan. Senu to nije previše uzbudilo , pa je rekao samo da on zna ko je i kuda želi da ide, dok Prost može da radi šta mu se sviđa, te da ga je zbog toga baš briga. Kada je trebalo da se realizuje Senin prelazak u Williams, 1993. godine, to nije bilo mogućno izvesti jer je u ugovoru drugog vozača, profesora Prosta, bila klauzula po kojoj mu klupski kolega ne može biti Sena, čak i ako ovaj pristane da vozi potpuno besplatno! Sledeće godine Sena ipak potpisuje za Willliams i Prost se jednostavno penzionisao, ne želeći da gleda na bis sve one neprijatne trenutke iz vremena kada su njih dvojica bili zajedno u McLarenu. Uprkos svemu tome, posle njegove smrti, Alan Prost je bio bolno iskren: „Bio je jedini vozač kojeg sam istinski poštovao. Njegovom smrću, pola moje karijere je nestalo”.

Sem nedodirljivosti po kiši, Ajrton je imao još jednu specijalnost - bio je neverovatno brz u kvalifikacijama. Osvajao je pol-pozicije i sa manje konkurentim bolidima, o onim sa velikim ekipama da ne govorimo. Od 162 nastupa u karijeri, Ajrton je uspeo da zabeleži čak 65 pol-pozicija, što, procentualno gledano, verovatno nikada neće biti dostignuto - poređenja radi, Mihael Šumaher je imao 3 pol pozicije više, ali je i startovao 250 puta.

Senna i ŠumiAko je za njegovog mitskog rivala, Alana Prosta, važilo da je profesor (a jeste, niko to nije bio više od njega) onda se za Senu moglo reći da je bio filozof - genijalan vozač, obdaren kolosalnim intelektom. Za njega je trkanje bilo metafora života, i to onog života o kojem je promišljao duboko i pričao elokventno. Na njegovim konferencijama za štampu moglo se čuti o svemu pod kapom nebeskom, i to na način koji je čak i najciničnije pripadnike novinarske grupacije ostavljao začaranim. Njegov osetljivi, blag i znatiželjan duh bili su zamenjivani zastrašujućom količinom napadačkih manevara na stazi, što mu je stalno stvaralo nove neprijatelje. Bio je razapet od mnogih kritičara zbog toga, ali su milioni gledalaca ostali u nekoj vrsti transa jer nisu imali priliku nikada pre, a i posle toga (za sada) vide tako harizmatičnog vozača. Ajrton je za života postao institucija, u njega su se kleli svi najzagriženiji ljubitelji uzbuđenja na stazi. Njegov duh i danas lebdi nad dešavanjima u Formuli 1 i njegovo ime poteže se u svakoj relevantnijoj raspravi o najvažnijim, najvećim i najboljim vozačima.

Poput profesora Vatkinsa, ni ja nisam baš ubeđen u postojanje onog sveta, ali ćemo na trenutak zanemariti tu premisu i poći od pretpostavke da postoje pakao i raj - ako neko veruje da postoji Republika Srpska Krajina, može vala i u ovo da veruje. Pakao sasvim sigurno vrvi od duša ljudi koji su upravljali našim životima tokom devedesetih, dočim u raju, cenim, nije tolika gužva. Verujem da je kretanje rajskim vrtovima jednostavno, i da, sem što nema domicilnih ništarija na tom mestu, postoji mogućnost prelaska iz tačke „A” u tačku „B” brzinom misli. Naš nesavršeni mozak ne bi bio to što jeste da se ne upita - „a šta ako se nekom stanovniku raja baš žuri, pa mora negde da stigne i pre toga?” Ništa, glasio bi odgovor, u takvoj situaciji verovatno pozove Ajrtona da ga on prebaci.

U nizu ingenioznih kontemplacija i filozofskih sentenci, izdvajaju se rečenice koje je Ajrton izgovorio nekoliko dana pred svoju smrt. Kada me apsurdnost života u Srbijici dokrajči, kada mi se moral sroza do minimuma i kada se isprazne sva akumulaciona jezera moje borbenosti, uzmem parče papira na koje sam pribeležio taj manifest i već se osećam mnogo bolje:

„Određenog dana, u određenim okolnostima, pomislite: 'Tu je moja granica'. Zatim krenete i pokušate da je dosegnete. Onog trenutka kada dođete do te granice, nešto se dogodi i možete ići još malo dalje. Snagom svoje volje, odlučnošću, instinktom, iskustvima, možete poleteti veoma visoko".

Imao sam tu privilegiju da u Srbiji upalim sveću skoro svim velikim ljudima koji su oplemenili moj život - najveći deo njih uopšte nisam ni poznavao, sa većinom nisam bio ni suvremenik, ali to zaista ne menja ništa na tome da su, makar indirektno, presudno uticali na neke moje životne stavove. U Brazilu nisam bio nikada, ali, ako me put nekada nanese u Sao Polo, postoji jedan grob na koji moram da odem i postoji jedna tišina koju moram da oćutim. Velikom Ajrtonu u čast.

izvor: e-novine

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2419008
ETNA