501

"Otvorite četvere, ako treba i osmere oči. Nijedan zaperak ne sme da ostane, jer™ vam to jasno?" galamio je predradnik Pero, penzionisana drotina naviknuta na dril svakakve vrste. Tačnije, ex-drotina familijarna sa svim vrstama drila pod uslovom da je on taj koji  nečasnu rabotu sprovodi, nikako trpi. Po okončanju aktivne službe zapala ga je njiva jednog siriškog poljoprivrednog dobra, gde je na veselim bakutama i nemirnim srednjoškolcima i studentima trenirao svoje sposobnosti komandovanja i "sprovođenja discipline".

Godina Ante Markovića, pretposlednji veliki uzlet u poslednjih 20 godina i pretposlednji momenat u našim dobrano strajbanim životima kada smo se osećali kao ljudi koji pred sobom imaju izvesnu budućnost. Markovićev optimizam surovo je srezan narastajućim Miloševićevim državotvornim projektom kojeg su u stopu pratili nacionalizmi svih fela , a druga srbijanska prilika zaustavljena je mecima hladnokrvnog ubice marta 2003. godine. Inflacija sa kraja osamdesetih, sa kojom se u koštac junački uhvatio vazda nasmejani Ante, bila je tek  sprdnja u poređenju sa onim što nam se desilo u prvoj polovini devedestih. Čuveni kurs od sedam jugoslovenskih dinara za jednu nemačku marku ( identičan kursu austrijskog "šilingera", kako su govorile Perine babe) i talas neviđene liberalizacije doprineo je osećaju nezadrživo narastajuće slobode. Imali smo pasoše sa kojima smo mogli da se zaputimo na krstarenje Evropom auto-stopom, pa čak i da skoknemo do Ostrva( vize su "udarane" na licu mesta, po ulasku u Veliku Britaniju). Imali smo i mogućnost da radimo, i za taj rad budemo pristojno plaćeni.

Baš taj oportjuniti( transkribovanje, jakako!) bio je moj osnovni motiv što sam se, na raspustu posle trećeg razreda srednje škole, jednog julskog jutra ugurao u autobus  prepun podvriskujućih babetina i pospane mladeži. Rasklimanim četvorotočkašem do letnjeg puta, odatle u prikolicu, pa još desetak minuta mučenja u prikolici dok se ne stigne do ogromnog polja sa kukuruzima. Uhvatiš svoju duž i kreneš u čupanje nemilosrdnih zaperaka ( ze neupućene, korov koji raste tik do stabla kukuruza, opasan kao slobodni radikali) . Izađeš jednom do kraja i vratiš se i već je vreme za doručak. Posedamo, krenemo sa jelom, a Pero počne da proziva. Bio je to jedini trenutak apsolutne tišine, jer su se svi bojali da, ako budu pričali, neće čuti kada Pero vikne njihovo ime pa im ni dnevnica neće biti ubeležena. Ako bi se desilo da nekoga preskoči, taj bi se oglasio vrlo brzo:

"Pero, Pero, nisi mene prezv'o! Upiši  mi dnevnicu, nemoj me preskakati"

Brzina reakcije bila je razumljiva- dnevnica je bila oko 35 DM, što je, kada se preračuna,  najbliže današnjoj od isto toliko( ili nešto malo manje) evra. Znam da sam, za skoro 30 radnih dana, uspeo da zaradim oko 1000 DM, što je za srednjoškolca bio ogroman novac. I znam šta  sam prvo planirao i uradio čim mi je komšinica Mica donela  novac. Pravac Dunavska, butik koji se nalazio u pasažu blizu restorana "Dalmacija". Dobar dan, dobar dan. Video sam ovde kod vas, u izlogu, jedne pantalone, jako su mi se svidele. Kakve pantalone? Jeans? Da, jeans. Petsto kec.

Kecare. Čoveče, kako su lepe bile. Onaj meki materijal, srebrenkasti  dugmići i nezaobilazni spušteni zadnji džepovi. Red tab. Ne orange tab. Imao sam tada već neke koje su bile orange tab- model 630, pre svih. Klasičan kroj, malo grublja tkanina. Pantalone koje su trajale kao Kastrova vladavina. Ali ne sa dugmićima. Ne tako meke. Šeststo trideset su izašle iz domaće fabrike, "Varteks", Varaždin. Njih sam užurbano skidao dok sam u ruci držao novog petsto keca. Neverovatan osećaj udobnosti usledio je čim sam ih obukao. Bile su kao da su za mene napravljene. Prošetao sam malo po prodavnici u njima, presvukao se u svoje stare , platio  i krenuo kući. Sećam se kako pažljivo sam razgledao svaki detalj na onim silnim etiketama koje su se uz njih dobijale. Kako sam , čim sam došao kući, proverio da li je jedan od mitova o njima tačan. Malo ih protresavši, čuo sam ono za šta su me ubeđivali da se stvarno čuje, a ja nisam verovao- dugmići su  zveckali. Kasnije, na fakultetu, kada mi je ujak iz Čikaaaaga ( tako se izgovara, plus, koji sam ja Srbin ako nemam rodbinu u Čikaaagu) poslao jednog petsto keca kojeg je platio neverovatnih 30 i nešto američkih dolara, moji prijatelji su me gledali zabezeknuto dok sam im objašnjavao da na originalnim petsto jedan leviskama dugmići moraju da zveckaju. Zapravo, njihov pogled je govorio više u stilu "aja, budale", a najuporniji u zabijanju eksera u moje akustičarske stigme bio je, zapisnika radi, stanoviti Predrag Vajagić, tada bez umetka "Ž". Svako drugo ili treće zajedničko pijanstvo ( najgora su bila kod Sulja na Bajramu) završavalo bi čkiljenjem ka meni i čuvenim pitanjem koje bi mi bilo upućeno neposredno po povratku iz mermišane:

- Morao si da se otkopčaš tamo, jesi čuo da li zveckaju dugmići?

Da se vratim u MCMXC. Nije to bio materijalizam, cenim, mada može tako da izgleda. Nije to bila niti bilo kakva opsesija modnim trendovima- o kakvim se modnim trendovima može govoriti u vreme kada svi nose All star ili Top Ten patike , a o poprsju devojke može da se razmišlja samo kao o nečemu što je nagovešteno ispod nekog sivog duksa? Bio je to osećaj odrastanja. Na nekoj njivi usred neke nedođije, sa nepunih osamnaest godina, iscedio sam podosta sopstvenog znoja i za to dobio novac. Privređivao sam. Trošio novac koji sam zaradio. Ponukan zahtevnošću posla, već tada odlučio da svu energiju usmerim na obrazovanje. Batalim fudbal(ionako ne bih uspeo u tome, pročitao sam tri knjige previše za jednog fudbalera i nisam bio neki poseban talenat) i okrenem se stvarima od kojih će se moći živeti. Udaranje po tastaturi tada nije bilo u planu. Sada jeste, ali se od toga ne da živeti. I to je ono što ovu naizgled zaludnu rabotu spaja sa nošenjem reprezentativnog primerka jedne vrste američkog džinsa- ni od nošenja petsto keca se ne može živeti, ali je osećaj, da se ne lažemo, nenadjebiv.