Odlazak

Zbirka priča pod nazivom "Bun(t)ovna p(r)oza" objavljena je u Sarajevu, 2002. godine. Autori su svoje radove slali  na osnovu konkursa objavljenog u beogradskom "Vremenu", sada već nepostojećoj splitskoj instituciji poznatoj kao "Feral Tribune" i sarajevskoj "Slobodnoj Bosni". Urednik izdanja je Nenad Veličković, koji je , zajedno sa Vladimirom Pištalom, bio i recenzent . Iz zbirke izdvajamo priču beogradskog autora Aleksandra Paunovića, a cela zbirka može se skinuti u pdf formatu na ovoj adresi

1

"Dobre su ove pantalone. Hoćeš li da ih kupiš?", upitao sam  je, ne obraćajući pažnju na cenu.

"Da li si ti lud, jebote, kao da ne znaš da su moji doktori", odgovorila je besno. Možda i zbog toga što sam zaboravio šta su njeni, iako sam ih pre samo nekoliko dana upoznao, a možda i zbog toga što ne može sebi da priušti te pantalone. Ućutali smo. Niko nije hteo da započne razgovor, ona ljuta, a ja pomalo i uvređen, ćutao sam i išao za njom. Kroz glavu mi je svašta prolazilo. Sećam se svega što mi je njena majka pričala. Njena majka, doktor specijalista, kardiolog. Uglavnom je pričala o parama, o svojoj plati, plati svoga muža, takođe specijaliste, zaboravio sam čega, o tome kako "ona deca u autobusima", kondukteri, zarađuju više od nje. "Ni vas dvoje ne očekuje ništa bolje. Žao mi je što vam ovo pričam, ali takva je situacija, ovo je naša realnost. Šta mislite šta ćete kada završite fakultet? Ako imate sreće, završićete na nekoj od prometnijih linija, 31 možda", govorila mi je tada gledajući više kroz mene, nego u mene.

2

"Zvali su me ovi iz Otpora da idem sa njima večeras, da prelepljujemo one glupe julovske plakate", rekoh joj dok smo sedeli i pili čaj. Nažalost, nismo imali više para, čak ni običnu kutiju keksa nismo mogli da kupimo.

"Pa to je zato što misle da si u Demokratskoj omladini", odgovorila je, lagano ispijajući čaj. Gledala me je preko šolje, pravo u oči, iako se videlo da je moja priča uopšte ne zanima. "Ma kakva omladina, to je neko provalio. Mislim da je to ona sa francuskog, kada se pričalo da kod Zubanovića prolaze samo mlade demokratske snage željne promena..."

"To je tvoja drugarica, lepotica Ivana smislila. I lepa i pametna", htela je da kaže nešto, kao, ironično... "Pa šta ćeš da radiš?", upitala me je iznenada.

"Nemam nameru da idem sa budalama i još dobijem batine", odgovorio sam, preko volje.

"Nećeš da uradiš ništa da nam bude bolje", ponovo sam osetio ironiju u njenom glasu. Ućutao sam. Nisam hteo da odgovorim jer sam znao šta sledi. Svađa. Na svu sreću naišle su Jelena i Sanja i sele za naš sto. Odmah su počele da gnjave o poskupljenjima, naravno šminke. Isključio sam se iz razgovora.

3

"Dobio sam na kladionici", rekoh joj dok smo trošili i poslednji
dinar na neke bombonjere punjene rumom.

"Ooo, majstore, svaka čast. šta si igrao, Italijane, a?", upitala je srećna zbog mog uspeha. "Koliko si para dobio?"

"Negde oko 400 maraka."

"Nemoj da kenjaš, jebote. Znaš li koja je to lova", rekla je gotovo vrišteći, da su se prodavačice gledale među sobom, na šta ona nije obraćala pažnju. "Sa tim parama možemo sigurno do Kipra, a dole je moja setra i oni tvoji ortaci... O ne, nemoj tako da me gledaš. Nemoj molim te da mi kažeš da ćeš pare dati tvojima. Znaš i sam da su nam oni najveća prepreka da odemo odavde".

"Pa nisu ni tvoji mnogo bolji. Tvoj otac samo što mi nije glavu otkinuo kad sam mu pomenuo red pred Kanadskom ambasadom", rekao sam, ali ju je to još više razbesnelo. "Ma baš me briga, jebite se i ti i tvojih 400 maraka. Zvaću sestru da mi pošalje kartu i da mi nađe posao dole, a ti idi u Kanadu pa se sankaj ceo život."

Izletela je iz prodavnice bacivši kesu sa bombonama na pult. Pokupio sam ih i izašao napolje. Nisam jurio za njom, jer sam znao da ju je u ovakvom stanju nemoguće urazumiti. Video sam dvojicu mladića kako se smeju i gledaju u mom pravcu. Okrenuo sam glavu, ali me je ruka jednog od njih ipak dokačila. Kao za inat to je bio moj cimer iz Doma, koji je već nekoliko meseci u Torontu. Žurio je u ambasadu da srede papire za ovog drugog dečka. Jedva da je imao dvadeset godina. "Javi mi kad dođeš", rekao je na rastanku i u prolazu dodao, . Znao je da imam strica u Kanadi, ali ja nisam hteo da idem tamo dok ne završim fakultet. Mogu valjda još jednu godinu da izdržim u Beogradu, mislio sam, ali nisam hteo to da im kažem. Iako... Gledao sam za njima, odudarali su od većine prolaznika, bili su srećni.

Pošao sam ka fakultetu, a kod Peruanaca koji su svirali i pevali, pokušavajući da razbiju beogradsko sivilo, ugledao sam nju.

"Nadam se da nisi pojeo sve bombone", rekla je smešeći se. Bilo mi je drago što se više ne ljuti.
"Videla sam s kim si razgovarao", rekla je i tiho procedila kroz zube "jebala te Kanada".

4

Znao sam da u njenoj kući, a naročito pred njenim ocem ne smem da pomenem Draganu. Njenu sestru, koja je još 1994. godine otišla na Kipar, gde se i udala. Od tada niko ne razgovara sa njom, sem Tanje, naravno. Mislim da možda koliko voli Draganu, toliko mrzi roditelje, oca naročito. Čoveka koji je hteo i preko novina da se odrekne starije kćerke, zato što se udala u stranoj zemlji i to za stranca.

"Dobila sam mejl od Dragane", rekla mi je dok je izvačila stolicu pokušavajući da izgleda što smirenija.

Bila je srećna, i mislim da sam odmah shvatio šta je u pitanju. "Sta misliš sa fakultetom", upitao sam je.

"Jebe mi se za faks, ostale su mi još dve godine. To nikad neću završiti. Pogledaj me bre. Nemam para ni za skripte, a kamoli za udžbenike. Celu mladost ću potrošiti u fotokopirnici", rekla je uznemireno, "ceo život fotokopiram neke papire, čini mi se da bih mogla da rastavim i sastavim fotokopir aparat bez problema". "A ja", upitao sam je tiho, izbegavajući njen pogled, unapred se plašeći odgovora.

"I šta ću ja da radim kad jednog dana završim taj glupi faks. Lepo kaže moja keva, završiću u nekom butiku", rekla je, praveći se da ne razume moje pitanje.

Ćutao sam i pogledao je u oči. Na trenutak me je pogledala tužno.

"Dragana mi je rekla da dođem sama... Jebi ga, nešto moram i da žrtvujem, a i naša veza i nije bila prava veza. Pa šta ako si upoznao moje, nisi se mnogo usrećio, veruj mi. Znam da me voliš, ali shvati da mi je ovo mnogo važnije i od faksa, i od mojih i od tebe", govorila je, polako, dok je ustajala.