Ja nisam.

Autobus je krenuo. Stali smo, bilo je crveno, valjda. Gledala sam u čoveka koji je šetao tom uskom ulicom i neprestano se osvrtao oko sebe, verovatno se bojeći da pored njega ne proleti autobus koji bi ga zapljusnuo tom odvratnom zimskom bljuzgavicom. Bio je već blizu velikog bulevara. Prestao je da se okreće. Osmehnuo se, bio je zadovoljan. Verovao je da će uspeti da izbegne ono čega se bojao. Ja nisam.

I baš tada, baš u tom trenutku, strah ga je stigao. Bio je potpuno mokar. Podigao je ruke u vis i otresao sneg sa rukava. Zatim je obrisao lice rukama. Svi su ga gledali. Neki su se čak smejali. Ovo je poslednji put da me to toliko brine.

Na licu sam mu videla bol. Nju bar uvek mogu da prepoznam. Ovo je ona vrsta boli koja traži što više prostora. Našla ga je. Sada se širi. Nastupa u gomilama.

I u tom trenutku vidim samo nju kako se igra sa njegovim grimasama na licu. Mreška mu kožu. Ali nije stvar u fizičkom, možda je nekada bila ali se sada odavno izmigoljila i pobegla. Unutra je nastupila lančana nuklearna reakcija pri čemu se bol pretvorila u tajnu, a tajna se, kako to uvek biva, u deliću sekunde pretvara u neizdrživost.

Otišao je tiho. Iz daljine čulo se: „Ti si sam ali sam je svet.“ I nema veze šta je bilo pre. Sva je krv u tebi.

-    Nemoj mi reći da je Vavilon jedini odgovor? Nezgodno je vreme? Ma, da!

„Kada ostanem sam, sva je krv u meni. Ima mnogo svetla, loše su me procenili. Ovde su opet poslednji dani, a prve noći.“