Prva sveća na marginalnoj torti ili Kaj bi mi brez nas

Đavo će ga znati kada se to  zbilo – sigurno je da je od tada prošlo više od jedne, a manje od dve godine, lociranje tačnog datuma ostavljamo hroničarima kojih će, ma kako sad ideja izgledala smehotresno, svakako biti. Događaj je već nekoliko puta na ovim stranicama pripominjan što u desetercu, što naguran u neke druge forme, a oni sa moćnijim količinama RAM-a setiće se kafane prepune mutnog dima (gadnog li stereotipa), respektabilne količine popijenog piva, užagrenih očiju glavnih protagonista i ideje koja se rodila baš nekoliko momenata pred kolektivni ulazak u fazu koju nezvanična medicina označava kao „žmirogojno“.

Tranja, Brana i njihov po bogu domaćin, Žvajagiću Predraže, izbegli su ritual potvrđivanja dogovorenog sopstvenom krvlju (koja je još kod Getea tretirana kao „osobiti sok“), najpre zbog toga što hajdučke inicijacije ovoj crnoj trojci nikad i nisu bile privlačne (ako zanemarimo noćenja kod „krčmarica mladih“), a odmah zatim i zato što se niko od njih ne bi usudio da samoinicijativno preseca uhodani put sopstvenih krvnih zrnaca potiskivanih srčanim mehovima u stalnom pripetavanju s uvek prisutnim maliganima u krvavotoku. Sve je, dakle, ostalo na usmenom dogovoru o pokretanju  sajta, a pošto znamo koliko se ovde polaže na instituciju čovekove reči, mnogi je nesuđeni čitalac već unapred mogao da pomisli da od toga neće biti ništa.

Ipak, pošto se radilo ( a možda se još uvek radi) o tri individue koje se trude da ono što iz njihovih usta izađe ne postane prečesto žrtva raznosećeg vetra, usledili su nekoliki događaji koji su ubrzano doveli do pojavljivanja „Marginalca“ u nakrcanom i beskonačnom sajber prostranstvu. „Sve te vodilo k meni, isti pisci i ploče“ propevao je „Marginalac“ na uvce svojim prvim čitaocima, 15. januara 2009. godine. Početak je, kao i svaki drugi , obeležen dvema neizbežnim stvarima – neshvatljivo velikim entuzijazmom i problemima koji su imali tenedenciju stalnog vozanja po seriskoj pokretnoj traci. Posle prvih godinu dana, sa zadovoljstvom možemo da kažemo da je entuzijazam i dalje tu, gotovo nenačet, a da je problema sve manje - i kada iskrsnu, rešavaju se neuporedivo lakše i brže nego na početku. 

U prvih 365 dana objavili smo nešto više od 220 tekstova. Mereno matematički, to je jedan tekst na svakih 1,65 dana. Ne treba posebno naglašavati u kojoj bi oblasti života to bio prosek o kojem možemo samo da sanjamo, ali čak i u relacijama objavljivanja online  tekstova on, dozvolićemo sebi luksuz ustvrđivanja, uopšte nije loš. Pogotovo ako se u obzir uzme da se, u najvećem broju, radi o pisanijima koja su direktno namenjena za ovaj sajt, pa tek kasnije objavljivana i na drugim mestima. Bilo je (čak i više, ruku na srce, i iskreno sad govoreći) i obrnutih slučajeva, naravno – kada bismo procenili da u nekom tekstu sve vrca od štimunga ponajviše nalik marginalističkom čudoređu, mi bismo ta prejezovita žitija objavljivali i kod nas, uz obavezno navođenje izvora, naravno. No, svakojako, na Marginalnim stranicama i u našim rubrikama (lubrikanti posebne kakvoće) oglasilo se prozom, poezijom i ostalim žanrićima oko trideset autora rasutih kao perje od Splita do Leskovca. 

Bili smo citirani, osporavani, hvaljeni i kritikovani; nekoliko puta je na našu redakciju leteo Molotovljev koktel, Lepoglava je skribomanskom dvojcu često bila druga kuća, o količini paklenih naprava ispod naših džipova ne vredi ni trošiti reči...Pa ipak, i dalje smo tu, postojani kano klisurine, uvek na biljezi, okruženi (i okuraženi) mnoštvom obožavalaca od kojih moramo izdvojiti one ženskog roda i nježnih godina. Za nas je najvažnije da smo bili čitani. Primećen je trend formiranja najtvrđeg jezgra (neka naša „Mlada Bosna“) najvernijih posetilaca, čiji su, inače sadržajni, dani nezamislivi bez makar jednog zagvirivanja na naš sajt, pa posebnu zahvalnost dugujemo tim našim čitaocima ( znamo vam IP adrese, ako prestanete da nas posećujete, biće belaja, a u planu su i ponude „koje nećete moći da odbijete“).

Za razliku od nekih neformalnih udruženja, koja se zovu i sportskim klubovima, mi bismo svoje najvernije navijače mogli voditi u bilo koji evropski ili svetski grad i sa ponosom ih predstaviti  zaposlenima u gradskoj biblioteci, filhramoniji, supermarketu ili hašišarnici.

Pre nešto više od mesec dana „Marginalac“ se pojavio i na Fejsbuku (viđu vraga sa sedam binjišah), i za kratko vreme okupio bezmalo dvestotinak fanova, kojima se takođe zahvaljujemo na vremenu odvojenom za čitanje sadržaja sa našeg sajta - znamo da je bilo i teških trenutaka, naročito kada se Žvajaga saplete u sopstveni nerazmrsivi koloplet baroknih kitnjatosti ili pak Brana udari po patetici, amarkordisanju i predenju morala. 

Jubilej kao jubilej – uz neizbežno uzajamno tapšanje po ramenu (pa naniže) i dozu neskrivenog zadovoljstva, potrebno je malo raspaliti i po obećanjima, tek da se održi očekivana forma, te se na trenutke posuti pepelom po glavi, da bi se stekao dojam (inače krvavo nepostojeće) samokritičnosti. Zato mi, dolepotpisani poglavnici „Marginalca“ svečano obećavamo da ćemo u narednih „dve hiljade i kusur godina“ manje brljaviti i rasipati se pameću, a više raditi na tome da sajt održi kvalitativni nivo kako-tako dostignut u prvih godinu dana svoga bivstvovanja. Prevedeno na prost pučki jezik, to bi značilo da će Brana manje da uzdiže u nebesa Šumija, P.Ž.V, aj, bi mogao početi da ponekad preskače Bodrijarove citate (makar i pročitaviši nešto drugo), a Tranja učini sve da se javi na telefonski poziv za koji proceni da ne vodi sladostrašću i proba što brže da reaguje na neki tehnički problem. U planu je i izvesna antologija tekstova sa sajta, dakle ideja da se zapapirčimo i oknjižimo, ali o tome ćete biti blagovremeno obavešteni!

Bivalo je i da krave lete, zar ne? A o šurikenima da i ne govorimo, mada je to neka druga, duga priča...