Isplovljavanje

Rođena je 1969. godine u Prokuplju, gde i sada živi. Dugo je bila novinar redakcije za kulturu i imala priliku da intervjuiše brojne pisce. Sada je profesor srpskog jezika i književnosti. Piše i priče koje je objavila u književnim časopisima: Knjigomat, Književni list, Letopis Matice srpske, Polja, Putevi kulture, Tok, Ulaznica, Koraci, Balkanski književni glasnik,...Objavila je knjigu eseja pod nazivom "Meditativna proza Ive Andrića".

,,Želite da svirate? Dobro. Ja ću vas naučiti. Ali, pazite! To je smrtno ozbiljna stvar. Ne, nemojte se smejati. To će vam promeniti život. Način razmišljanja. Nemojte pokušavati da pamtite muziku logičkim povezivanjem. Morate da je osetite u prstima. To je nešto posebno! Kao psihoza. U glavi treba da imate hologram kompozicije.''

Slušam profesora klavira kako vatreno govori sredovečnoj dami, zreloj lepotici koja je tek sada našla vremena da stekne fina znanja. Nešto mi poznata ova reč hologram. Lepo zvuči k’o Zvezdane staze. Na vrhu jezika mi je, i ništa. Znam samo da iz ovoga našeg, običnog sveta, sigurno nije. Ne sećam se baš najbolje gradiva koje sam davno učila. Ionako mi to ničemu ne služi. Mogu da nosim plavi mantil, čistim, perem i bez toga.

Činilo mi se u početku da je to odličan posao. Deca manje prljaju, ja manje radim i slušam po ceo dan muziku. Majko mila, nisam znala koliko dugo škripi violina u rukama budućih koncert majstora. Kako su kratki dečiji prsti za teže melodije klavira.

Vremenom sam počela da isuviše obraćam pažnju na zvuke. Čak se bezvučno smejem. U stvari, osmehujem se. To mi dobro dođe. U ovoj tišini ljudskih zvukova, jasno čujem svaki pokret još od ulaznih vrata. Iako smo na prvom spratu, iznad visokog prizemlja. U prostoru koji liči na lavirint. Ja sam ga savladala, ali ovi novi se uvek zbune. Pojavim se uz ljubazni izraz lica i uputim ih gde treba.

Prostor za pušače je, izgleda, najomiljenije mesto. Tamo često odlazim da praznim piksle. Valjda zato što se obuzdavaju dok rade, kad uđu u ovaj izdvojeni deo, za tili čas napune te posude, male za njihovu ogromnu strast. Oni u sve suviše emocija ulažu. Ja ne znam kuda će ih to odvesti.

I danas praznim piksle. Zadržavam se duže, jer me priča privlači. Smešno mi je što mladi profesor tako pun sebe govori sredovečnoj dami, koja želi da svira klavir, svakakve koještarije. A ona ga sluša, kao da je kriva, jer ne zna nešto što svi ovde, sem mene, dobro znaju.

Počinje nevreme. Podrhtavaju stakla prozora koji se ne mogu otvoriti. Odvaljuje se lesonit koji je zatvarao kaobajagi zid ispod prozora. To je, u stvari, šupljina koja ječi. Zavesa leluja u trapavom ritmu. Iako su oko nas delovi, reklo bi se, čvrste građe, kao da smo na teškoj vetrometini.
Zaštićeni smo bar od kiše. Gluvim osmehom pratimo ljude čiji se kišobrani raspadaju usled oluje. Žurim kući, ali pljusak za to ne brine. Idem da skuvam kafu. Nemamo kud. Hodam dobro poznatom putanjom, pušionica – kuhinja.

Kao one reklame – cap i gotovo, delovima sekunde nesvesno registrujem već poznate plakate, izlepljene po pregradnim zidovima. Ovaj huk i vetar, koji probija kroz nevidljive ali sveprisutne otvore, uvlači se u one zaboravljne delova papira, bez lepka. Pažnju mi privlače neznatna, jedva vidljiva i čujna pomeranja.

Vraćam se nazad. Pijemo kafu i čekamo da se nevreme stiša.  Gospođa kaže da voli prolećne kiše, to je puni energijom. Smiruje je vazduh pun ozona. Ulicom teku potoci prljave vode, koji do glavne ulice spuštaju zemlju i pesak iz bočnih sokaka.

Profesor klavira odnekud donosi već otvorenu bocu crnog vina. Nude i mene da im se pridružim.

,,Da li vi sanjate note? Da li sanjate kako svirate?'' Profesor ostaje u dubiozama. Napolju je i dalje smak sveta.

Gospođa skromno priznaje da ne sanja kako svira, iz prostog razloga što ne zna da svira. Pritisle je i neke nevolje. Ne zna gde joj je glava. Uopšte više i ne sanja. Sviranje vidi kao oazu mira i lepote, bez velikih ambicija.

Vidim da je jako razočaran.

Ja stalno sanjam nešto. Noćas sam sanjala kako mi iz WC šolje isplivavaju providne kese pune zamrznutog graška, seckane sveže paprike, pečene cele... Probudio me je sin koji je vikao:

,,Poplava, poplava!''

Šta ti je tvoja krv. Dal’ sanja isto, pomislim. Skačem iz kreveta, jer osećam oštar miris prekiseljenog kupusa. Čujem ono – šljap i gledam kako iz WC šolje isplivavaju poluubuđali listovi. Skupljam vodu, kupus u kese, pa u đubre. Zovem hitnu komunalnu službu. Oni, za divno čudo, dođu. Sećaju me se od prošle sezone kad su kese sa zamrznutim graškom, seckanom svežom paprikom, celom pečenom, zaglavile kanalizaciju.

Na prvom sam spratu. Napravljena je neka greška u odvodu do prizemlja. Visokog prizemlja. Sadržina cevi oglašava se neprestano nekim čudnim zvucima. U tim lavirintima, često dođe do zastoja. Šta je urađeno – urađeno je. Tu nema pomoći.

Šef noćne smene je zgrožen prizorom. Ne može da veruje kakvi ljudi žive u mojoj zgradi. Otišla bih do žene predsednika kućnog saveta, ona je već poznati krivac. Ali ko sme nju da dira. Sigurno ne jedna samohrana majka.

Znam da dobra sajla trenutno rešava problem.

Kad je sve prošlo, šef noćne smene se našalio da treba komšinici potražiti vino, pa da meze bude potpuno.

,,E, pa živeli.''

,,Živeli'', odgovaram ja profesoru klavira.

Pričaju o lepoti dobovanja kiše po limenom krovu. Ja bih da im pričam šta sve isplovljava  iz moje WC šolje. Kakvi se zvuci čuju iz kanalizacionog odvoda. Jer, ceo život je muzika. I sve ti zavisi od dobrog sluha za neke stvari. Samo, ne znam da li ih to zanima. Zato slušam profesora koji nastavlja:

,,Gospođice, da li ste čuli za geštalt psihologiju. To je najbolja ilustracija onoga što želim da vam kažem. Celina je važnija od delova. Tako melodija nije jednostavan zbir jasno definisanih tonova, već je to strukturalna celina koju jednako doživljavamo transponovanu u drugom ključu, iako su se svi elementarni tonovi promenili.''

Sredovečna gospođica klima glavom. Valjda razume. Ja ne razumem. Ali znam da je muzika lekovita. Svašta sam čula o tome koliko je zdrav onaj Mocart. Kažu i da nojevi ne zabijaju glavu u pesak kad slušaju muziku.

Silna popodneva provela sam u maštanju. Kao, ja imam farmu. Nojevi po ceo dan slušaju muziku. Svega ima dovoljno. Živim u prizemnoj kući. Nema zgrade bez lifta, nema kakofonije kanalizacionih cevi. Zaboravila sam na ženu predsednika kućnog saveta. Samo, na proleće, još uvek sanjam isplovljavanje.

Kad dođe vreme da budem uz moje životinje, pravim poseban repertoar. Sad mogu da imam i gosta - ponekad navrati gospođica gospođa. Da uživa u prirodi i kiši. Nije naučila da svira klavir, ali prosto ne zna šta bi bez Mocartove muzike. Ne znam ni ja. Slušamo je i čekamo efekat.

Eh! Nek pričaju oni, ja mora da čistim. Vino je malo prekiselo, ali šta ću, pijem ga na eks.