Car iz Marinkove bare

Milan Janković je rodjen 1961. godine u Požarevcu. Nekada, u lokalnim okvirima pamćen kao gitarista rok-grupa “Hogar” i “Tamo daleko”, objavio je tri romana u ediciji NOVA Slobodana Mašića. (“Psalmi huliteljstva”, u prvom kolu edicije, zajedno sa knjigama Miro Vuksanovića i Radomira Smiljanića, 1984. g.; “Avramov žrtvenik”, 1984. g. i “Djavo u cik zore”, 2001. g.).

Na Medjunarodnom konkursu izdavačke kuće “Zavetine”, izborio se za pravo da mu roman “Detinjstvo večnosti” bude, najpre, postavljen na sajt izdavača, a zatim i da u novembru 2009.g. bude objavljen na CD-romu, zahvaljujući uredničkoj istrajnosti Miroslava Lukića.

U prvom elektronskom časopisu za satiru “Etna”, pod uredništvom Vesne Denčić, u broju 88.  za novembar 2009.g. objavljena mu je drama “Umesto sata budi te granata.”

U štampanom časopisu “Savremenik”, pod uredništvom Srbe Ignjatovića, objavljena mu je priča “Silazak u Tartar. Nestali zazori”, 1988. godine.

U elektronskom časopisu “Balkanski književni glasnik”, pod uredništvom Dušana Gojkova, objavio je odlomak iz rukopisa “Dosije Golubić”, naslovljen sa “Frida Kalo ili traka oko bombe”, (broj 1, 2009.g. sveska 20).

U elektronskom časopisu “Etna” pod uredništvom Vesne Denčić objavio je šest pesama objedinjenih pod nazivom “Lomača vedrine”, (broj 90, januar 2010.g.).

Proznim prilozima zastupljen je i na internet portalima: 

1)„Kišobranblog.com“, projektu Branislava Dimitrijevića, pričama: “Nebeska skitija”, “Razgovor ugodni posredstvom telekoma”, “Mašina protiv reči”

2) “Prozaonline”, projektu Zorana Ilića, pričom “Warikina”

Imala sam tu čast da budem zvanica na romskoj svadbi, kod mog druga Žike, tek pristiglog iz ratom zahvaćene Foče, preimenovane u Srbinje. Tamo se, kao srpski dobrovoljac, proglasio za ciganskog cara, osnovao svoju „imalinsku gardu“ i obelodanio „Fočanske propise“!

Žika se u Foči našao iz patriotskih razloga ali se brzo pokajao, shvatajući da su lokalni muškarci odlazeći na front mesto prepustili baraberiji sa svih mogućih strana. U taj dekor se sjajno uklopivši, postao je „desperados № 1”, sa “roleks” satom na narukvici “prezident”, statusnim simbolom vrednim oko 25.000 maraka, na desnoj nadlanici. U opštoj grabeži na prste jedne ruke su se mogli pobrojati incidenti kao onaj kad je jedan Srbin, u znak protesta zbog paljenja komšijskih muslimanskih kuća, zapalio sopstvenu, izneo fotelju napolje, seo u nju, i gledao u zgarište! Sravnjivanje s zemljom Aladža džamije Žika je cinično objasnio time da su „Srbi kao beslovesna raja stolećima zidali džamije, pa, pošto nikada nisu isplaćeni, iz revolta su krenuli  da ih ruše!“

Nakon ranjavanja, vratio se u Marinkovu baru, nameran da oformi „Srpsko-romsku autonomnu oblast.“

- Vreme mi je da se ženim, tim pre jer je kren’o bizmis. Poslao sam osam ekipa na teren, pa jedni diluju devize, drugi trguju po pijacama, treći prevoze robu traktorima i motor-kolicima, a ostali prekopavaju po „kontinjerima“ i deponijama. (A što i da ne? Kada to mogu da rade novinari američke „žute štampe“, koji preturaju po djubretu ispred staništa uglednih ličnosti, zašto ne bismo mogli i mi, kad je veliki ćar?) Ne smeta nam što nas zovu „birokrate“ kad skupljamo papir, „speleolozi“, a „arheolozi“, „gnjurci“ i „nojevi“, kad rijemo po drugom matrijalu. Sve te pametnjakoviće mogu, ako ’oću, da kupim za trice. U „kontinjerima“ ima čega ’oćeš: puni novčanici, nenačete šunke, voće, povrće, brda hleba, staklo, gvoždje, pamuk, tu i tamo nadje se i neka „utoka“. Odnedavno sam stek’o jedan hobi: skupljam bačene marksističke knjige, sabrana dela nekad najvećih a sad ne mož’ biti manjih drugova, ploče sa himnama i koračnicama, govorima i recitacijama, diplome, plakete, ordenje, priznanja... Pre neki dan sam pronašao „biser“ – drugi tom Vranickog –„Historija marksizma“. Na svemu što nadjem uredno napišem datum prispevanja, ulicu i „matični kontinjer“.

Drugom prilikom, izveo me je na piće u kafanu „Kolarac“. Pripaljujući italijanski cigarilos, tada mi se pohvalio da je za jedno kokošije jaje kupio petnaest primeraka dnevne štampe. Sa suvom slaninom je bio još bolje sreće: prodao je kilo i po i kupio pet povratnih avionskih karata za Tivat!

- Spremaj se! Putujemo, čim očistim pištolj!

- Od, čega, bre, da ga čistiš, crni Žile? – isprepadah se ja.

- Ma začadjavio sam ga u ribolovu!

- Ti mene očigledno malo zvrndaš!

- Ama jok! Okupila ti se moja bratija, od grdog oca i grdje matere, otišli smo na Adu Krkljanac sa štapovima i balonom rakije, tako da ispade po oka na momka! U neko doba sam upec’o soma od desetak kila. Nekako ga izvukosmo na obalu, odigrasmo oko njega ratnički ples, stavismo mu u usta pikavac i slikasmo se sa njim. Som, medjutim, pikavcem izgore strunu i bućnu u vodu, al’ ne beh ni ja lenj: izvadim ti ovaj moj pusti „Tetejac“ i sručim čitav okvir u strvinu. Pozvana si na ručak, pre leta za Tivat!

- Zar da krkam toga tvog olovojeda? Ni za živu glavu! – bila sam rezolutna u odluci. Nisam popustila ni kad je rekao da je voljan da me upozna s devojkom, modnim kreatorom, koja je prihodom od poslednje revije kupila upaljač i kesu „grisinija“! Da bi je utešio poklonio joj je topove novčanica sa likom Zmaja Jove, nominalne vrednosti od petsto milijardi dinara! Pare će da zgrne kad strani turisti, umesto srpskih opanaka požele za suvenir tu banknotu!

Nije za zaborav šta sam doživela prilikom posete, dok je ležao na VMA. Izlazila sam iz bolnice baš  kada je na heliodrom sleteo helikopter koji je iz Sarajeva i Sokolca dovezao srpske ranjenike. Videla je medicinsku sestru u krvavom mantilu i nesrećnika sa provaljenom lobanjom. Ka pilotu su pristupili mladić i devojka, arogantno mu nalažući da u povratku za Sarajevo helihopterom odveze njihovog psa. Pilot je to kategorički odbio. Mladić se besno mašio za pištolj psujući pilotu majku izdajničku i primećujući: „Moj pas je vredniji od deset pilota kao što si ti!“ Zaoštravanje kavge je jedva sprečeno uz pomoć više uniformisanih lica. Od jednog vojnika saznala sam da su mladić i devojka deca istaknutog čelnika iz „bosansko-hercegovačke Republike srpske.“

Smirila sam se tek narednog dana, kada sam ponovo posetila Žiku. Onako ufalčovan u zavoje nije gubio dah ali, bogme, ni duh! Predočio mi je da je u skupštini Republike srpske, na predavanju uglednog slikara ekstazno saslušan sledeći monolog: „Mi Srbi smo pupak planete zemlje i u skorašnjoj tektonskoj kataklizmi zapadne hemisfere u trajanju od petnaest minuta, ostaće živih ljudi samo koliko se može skloniti pod krošnju jedne šljive. Naravno ne mogu ostati svi Srbi u životu ali ostaje jezgro nacije. Ostaće i srpski jezik kao planetarni, jedini jezik kojim se može sporazumevati sa civilizacijama drugih planeta. Srbi će biti u stanju posle ove tektonske kataklizme jedini da obnove evropsku civilizaciju, jer raspolažu vasionskom snagom poput Tesline.“