Zastoj

Vrednovanje: ONONONONON / 15
Loše Najbolje 
Autor Tatjana Janković
04. 03. 2010.

TrojeBilo nas je troje: njih dvojica i ja. Tako smo prvog dana seli u amfiteatru, tako je i ostalo. Oni su meni donosili diskove sa muzikom koju treba da slušam, kupovali su mi ulaznice za koncerte i vodili me u bioskop. Ja sam išla redovno na predavanja, hvatala beleške i za njih i podvlačila u udžbenicima ono što moraju da nauče da bi prošli na ispitima.

Volela sam ih kao braću i oni su mene voleli kao brata, onog najmlađeg, kom stalno nešto mora da se objašnjava i koji mora da se štiti. Pretvarali smo se da nisam žensko i dobro nam je išlo. Nisu propuštali da se zabave na račun momaka koji bi mi se obratili pred njima.

Nije baš da su me momci saletali, ali prišao bi poneki da zatraži beleške. A njih dvojica bi postigli munjevit dogovor očima i zaređali bi sa upadicama dok jadnik ne zaboravi šta je uopšte hteo. Tako je bilo u početku. Posle, mada sam često sedela sama u amfiteatru, niko nije ni pokušavao. Išla je priča da, kad zatrudnim, neću znati čije je.

Kad je jedan od njih kupio rokericu, učinilo mi se da je on lepši. Posle, kad je drugi probušio uvo izgledalo mi je da je on lepši. Bili su lepi obojica i nisu se mučili s devojkama. Šetali su srednjoškolke. Govorili su da su one najbolje, jer moraju rano da se vrate kući, pa njima preostaje vremena da odu na bilijar. Mene nisu izvodili u grad. Ja sam bila zasebna kategorija, ni muško ni žensko. Ostajala sam kod kuće da se tešim svojom posebnošću slušajući Noćni program na radiju. Da, zatim, slinim u jastuk, naizmenično za jednim i za drugim, najviše za sobom.

Jedanput, samo jedanput, ostala sam sama sa jednim od njih. Onaj drugi je ostao kod kuće pod temperaturom. Preuzeli smo da uradimo i njegov grafički rad. Tukli smo po digitronima i okretali lenjire na stolu u mojoj sobi do dva ujutru. Glave su nam se svaki čas primicale i udaljavale kao hiroviti helijumski baloni. Udaljavale se kad bi se otvorila vrata na sobi, a svaki čas su se otvarala. Majka je tri puta ušla da nam unese kafu i sok. Mala Nina je zaboravila lutke pod stolom na kom smo crtali, pa se vratila da ih uzme, ali onda je zaboravila album sa sličicama. Bolesnik je zvao četiri puta da čuje dokle smo stigli. Glava mi je gorela od svega. Ponavljala sam greške u računanju. On me je zadirkivao, zbunjivao me je. Od toga sam grešila još više, gorela sve više.

Kad smo zatvorili fascikle sa radovima, pogledali smo se pravo u oči. I tada je nastupio zastoj o kome govorim. On se zaustavio zajedno sa stolicom na kojoj se klatio. Zaustavio se u trenutku kad je stolica oslonjena na dve zadnje noge mogla da prevagne nazad koliko i napred. Dlanove je stavio na potiljak, laktove oštro izbacio u stranu. Na unutrašnjosti njegovih podlaktica ispupčile su se vene. Znam da ni nožnim prstima nije doticao pod. Njegovo telo na stolici-trapezu nudilo se padu koliko i meni. Zvalo me je da ga povučem napred. Zastoj je bio tu da bi jedno od nas dvoje reklo ili uradilo nešto posle čega više njih dvojica neće biti isti. Zatišje između dve pesme na kaseti zateglo je strunu između nas. Osećala sam da vremena ima tek do kraja tišine. I pre nego što je napolju pisnula sirena i mi poskakali prema prozoru, znala sam da je gotovo.

Vreme je požurilo da nadoknadi samo sebe: pridržala sam fascikle dok je vezao pertle, okrenula sam ključ, naslonila sam čelo na hladna vrata, njegova devojka je zatrudnela, oženio se, svi smo diplomirali, onaj drugi je otišao u Johanesburg i nije se više imalo šta čekati, bilo je vreme da se i ja udam, za onog trećeg, što je sedeo iza nas u amfiteatru i rekao mi da imam tužne oči, za šta sam smatrala da je, u datim okolnostima, dovoljno za brak.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2633000
ETNA