Nebraska

U nekom od kvizova  gde takmičari mogu da osvoje pozamašne količine novca, jedno od najtežih pitanja, ostavljenih za kraj, bilo bi, svakako: „šta je to zajedničko jednoj američkoj saveznoj državi i renomiranom  japanskom proizvođaču  kućnih i profesionalnih audio-uređaja?“ Da bismo izbegli pola-pola, pomoć publike i grobnu tišinu koja prethodi odgovoru, preći ćemo na pojašnjenje.

Država se nalazi u srcu SAD, čak je i geometrijski sasvim blizu striktne  sredine na mapi. Poznata po rančevima i farmama, poljima kukuruza i pšenice, stanovništvu čiji su preci bili ponajviše Nemci, Nebraska je jedinstvena u SAD po jednodomoj skupštini. Nije baš gusto naseljena- oko 90%  mesta u ovoj saveznoj državi  ima manje od 3 000 stanovnika, a nekada davno tuda su slobodno krstarila mnoga indijanska plemena, među kojima su najpoznatiji Sijuksi. Glavni grad se zove po ubijenom američkom predseniku Linkolnu, a najveće naseljeno mesto je Omaha.

Japanski proizvođač odlično je poznat i u Srbiji. Kada su, pre dvadesetak godina, počela prva snimanja kućnim kompjuterima na optičke diskove, išlo je to vrlo čupavo- brzina je bila 1x ( za disk  na koji stane  74 minuta muzike bilo je potrebno isto toliko vremena) , a neretko se dešavalo da proces bude prekinut bez nekog razloga i da se mora sve ispočetka( uz protraćen CD, koji nije bio nimalo jeftin) . Već tada su se uređaji marke TEAC istakli pouzdanošću, kvalitetom i brzinom. U eri najmasovnije piraterije mnogi je dojučerašnji kompjuterski zaluđenik ( u familiji od milja nazvan „ćoro ćoravi“) zaradio malo para i kućetine  koristeći baš   TEAC rezače/pržilice za kopiranje i kasniju distribuciju   svakojakih intelektualno zaštićenih sadržaja. Sony je svoje CD plejere pravio tako da mogu da „čitaju“ samo originalne diskove, ali se onda pojavio TEAC, poznat kao sprava kojoj ništa nije nečitko, i za kratko vreme stekao status božanstva na našim prostorima. Profesionalni uređaji ove kompanije (osnovane u Japanu 1953) poznati su samo manjem broju ljudi, mada su mnogi čuli za Tascam, jedno od četiri odeljenja TEAC-a, koje se bavi proizvodnjom uređaja viskog kvaliteta , namenjenih uglavnom za snimanje. Jedan takav  pojavio se 1979. godine. Zvao se Portastudio 144 , bio je četvorokanalni snimač i u trenutku pojavljivanja koštao je oko hiljadu dolara. Na jednom primerku ove vrste , početkom 1982. godine, u spavaćoj sobi svoga doma, Brus Springstin je snimio jedan od najboljih albuma ikada. Naslov tog ostvarenja je, evo i veze- Nebraska.

Pošto je na raspolaganju imao „čak“ četiri kanala, The Boss je sve uradio sam- odsvirao, otpevao, ali, na sreću, ne i za pojas zadenuo. Prvobitno je nameravao da to budu samo demo-verzije, zatim je najveći deo pesama snimljen u pratnji benda ( E-street, naravno) , ali je odlučeno da na LP ipak odu prvobitne, sirove verzije, tek nešto malo dorađene i našminkane. The Boss je snimio više pesama nego što ih je objavljeno na ploči „Nebraska“ - ono što je preteklo ( mada je to stvarno najneprikladniji izraz) našlo se na nekim kasnijim izdanjima, ili je proceruelo na raznim butleg varijantama . Za pesmu poput „Born in the USA“ nemoguće je tvrditi da je  višak bilo čemu, ali se ona smatra onim što je sa „Nebraske“ preteklo, pa objavljeno na sledećem, Springstinovom veličanstvenom albumu istoimenog naziva.

Običaj da albume otvaraju pesme čiji je naslov identičan onome koji piše na omotu  često govori o nedostatku kreativnosti, ili, u manjem broju slučajeva, potrebi da se tema dodatno naglasi. Kada je The Boss u pitanju, nije teško pogoditi da se radi o  ovom drugom . Nebraska ( pesma, A1) je umetničko delo zaprepašćujuće jednostavnosti i svedenosti . Sablasni zvuk usne harmonike na početku uvodi nas u jezivu atmosferu . Za temu je odabrana ispovest  jednog  od najpoznatijih serijskih ubica iz SAD , imenom  Charles Starkweather. Narečeni je u tandemu sa svojom devojkom, koja je imala samo četrnaest godina, za nekoliko meseci ubio čak jedanaestoro ljudi, od kojih je najmlađe bilo dvogodišnja beba.  Springstin je odabrao nemilosrdnog ubicu za pripovedača i pokušao da ispriča njegovu priču, naglasivši tako još više beskrupuloznost stvorenja čije postupke niko nikada neće razumeti.  Uostalom, već prvi stihovi nagoveštavaju  sav užas o kojem se peva:

I saw her standin on her front lawn just twirlin her baton
Me and her went for a ride sir and ten innocent people died

From the town of Lincoln Nebraska with a sawed-off .410 on my lap
Through to the badlands of Wyoming I killed everything in my path

Do kraja pesme saznajemo sve što je bitno- ubice su uhvaćene, izvedene pred sud, on je osuđen na smrt na električnoj stolici.  Charles Starkweather je rođen i pogubljen u Linkolnu, glavnom gradu Nebraske. Bio je treće od sedmoro dece i nije imao nikakve ružne uspomene iz detinjstva niti se sećao da ga je bilo ko kod kuće ikada zlostavljao. Otuda i strašna zapitanost nad uzrocima koji su doveli do svirepog ubijanja potpuno nevinih ljudi. Kao pravi umetnik, i Springstin postavlja to pitanje, ali nas odgovor na njega, izrečen glasom ubice, nimalo ne teši:

They wanted to know why I did what I did
Well sir I guess there's just a meanness in this world

Posle Nebraske  dolazi „Atlantic City“, još jedna veličanstvaena pesma. Za nju je snimljen i video-klip, jednostavan, u crno-beloj tehnici, sa kadrovima u kojima dominiraju sive fasade, veliki a opet prazni bilbordi i nezainteresovana lica ljudi koji koračaju ulicama ovoga grada. Time je odlično dočarana suština teksta, u kojem je za pripovedača odabran klasični gubitnik sa margine, preopterećen dugovima, čvrsto rešen da potraži sreću u gradu sa mnogo kockarnica. U tome , naravno,  ne uspeva , pa njegovu razočaranost deli i devojka koju je poveo. U jednom trenutku tekst jednostavno sklizne iz  pripovedanja u ozbiljnu filozofiju, serviranu tako da ne deluje niti ambiciozno niti mudroserski. Aludirajući na mogući prestanak ljubavi, pripovedač zaključuje da je surova istina da sve stvari umiru, ali da ne mora da znači da se jednoga dana neće vratiti:

And maybe evrything dies, baby, that's a fact
But maybe evrything that dies someday comes back

Apsolutno sivilo nagurano u prostoriju čija su vrata, na kraju, ipak malo odškrinuta. Muzička interpretacija Kamijevog „Sizifa“. Savršeno.

Nebraska nisu samo lagane, teške i depresivne pesme- već u „Mansion on the hill“ narator priziva neke lepe uspomene iz detinjstva, provučene kroz idiličnu atmosferu punog meseca. Tu su i pesme urađene u stilu rok-klasika, posledica  ogromnog uticaja kojeg su na Springstina imale neke velike zvezde iz vremena ranog rokenrola, poput Čaka Berija ili Elvisa Preslija. Dobro, ritam jeste malo brži i veseliji, ali teme ne moraju nužno da ga prate- najbolje se to vidi u naizgled veseloj „Johnny 99“ , još jednoj minijaturi o životu malih i tragično nesrećnih ljudi, često  pred tačkom velikog preokreta, bez posla, nade i budućnosti, koji su spremni da naprave bilo šta samo da bi iz paklenog kruga izašli. Slično je i sa „State Trooper“ i „Open all night“ , ili sa bilo kom drugom pesmom na albumu. Kako je Springstin jednom prilikom priznao, za pesme sa „Nebraske“ inspiracija je kuljala sa samo jednog mesta. Radi se o knjizi „Narodna istorija Sjedinjenih Američkih Država“, čiji je autor Haurad Zin ( preminuo januara 2010. godine). Specifičnost ove knjige ogleda se u tome što je autor pokušao da napiše istoriju koja bi bila drugačija od one kakvu smo oduvek poznavali, a čiji su autori uvek i samo pobednici. Zbog toga su ga nazivali radikalnim istoričarem, što je on uvek odbacivao, naglašavajući da nema kompletne priče i da je uobičajeni pogled na istoriju dat već hiljadu puta. Zato on Kolumbovo ickrcavanje posmatra iz ugla Seminola indijanaca, kao što nam i Springstin kroz „Nebrasku“ ne govori o slavi, sjaju, novcu, velikim podvizima, već staje iza druge strane ogledala i zvaničnih beleški, upuštajući se u svet patnje, promašenih očekivanja i sveprisutnog bola. Zato je Nebraska tako autentična, origanalna i trajna. Kada se album pojavio, nije prošao slavno- tu i tamo poneko mesto u sredini top-lista, bez zvaničnog singla za pesmu „Atlantic city“ u SAD, skroman tiraž kada se u obzir uzmu Springstinova dostignuća. No, kao i sve velike stvari , koje ponekad u životu napravimo, i „Nebraska „ ostaje otporna na bestijalne atake vremena . Mesto tog albuma na top-listama najboljih muzičkih ostvarenja u istoriji obrnuto je prporcionalan datumu kada je izbor napravljen. U početku je „Nebraska“ stidljivo svrstavana među Top 500, pa 200, zatim među  sto, da bi danas moglo da se nađe malo onih koji se neće složiti sa tim da joj je mesto među pedesetak najboljih albuma. Ikada.