Komarci napadaju!

Naspram njihovog oglašavanja zujanje vuvuzela i zubarskih brusilica, te škripa nepodmazanih hunskih zaprega – dođu mu kao pesma božja i melem za živce i uši. I kod osoba ledenijih od gemišta, koje kolokvijalno nazivamo „mrtvom kljusadi“, bude genocidnu svirepost koja zadovoljava visoke standarde drinskog priobalja, a ne bi je se postideli ni mačetonosci u Ruandi.

Čak i zunzare, makar one objektivnosti sklone, i pored stalnih jadikovki nad ugroženim muvljim pravima – priznaće kako su u odnosu na njih više poštovane i manje satirane. Njihovo postojanje je uvek na uviru, pa se ni osetljivci koji padaju u nesvest videvši iglu i konac, krvi neće libiti da ih spljeskaju, makar i o tek okrečen zid. Psovani su češće od narodnih poslanika i fudbalskih selektora, napast su bez presedana, a pored njih su čak i pacovi ugledni predstavnici društva.

Ko se još nije dosetio o kome je reč (a pritom mu je amnezijom zatomljen i naslov teksta), nek samo prebroji raščešane kraste po udovima (tvrdi i meki šankr se ovog puta posebno boduju) i sve će mu se „kasti samo“. Da ih nema, sve bi bilo dozvoljeno, dani žege i letnje stege ključali bi s manje posledica, a život postao nesputan, poput onog u otadžbini Teletabisa.

Ovi leteći spopadači, kako to preciziraju insektologije, imaju uska tela, grbava prsa i vitke noge, a zločinjenjem prenose mnoge bolesti. Na nebesko zujanje godišnje otpreme dva miliona ljudi, pa su skretničari opštih i intimnih povesti. Henrik IV zbog njih je četiri puta bezuspešno nasrtao na Rim, a sprečili su i nameru Džingis kana da Jevropi prezentuje svoje viđenje demokratije. Samo pri gradnji Panamskog kanala malarija je pokosila gotovo 30.000 radnika. Zbog komaraca je, da se spustimo ka svakodnevlju, mnogi pecaroš ostao praznih, a izujedanih ruku, a genijalni strateg Časlav Krampon, koji je nogometnu praksu obogatio formacijom sa šest bekova, povukao svoju ekipu s turnira u malom fudbalu uz rogoborenje: „Jebo finale, poklaše nas k’o handžar divizija!“

Možda su gavrani krvavijeh krila do ramena popadavši po epskim desetercima glasnici nesreće, ali malo ko sme tvrditi da je slučajnost što smo fijasko na Eurobasketu doživeli kad smo, pored raspoloživog pandemonijuma dostupnog po grbovima, gudurama i privatnim menažerijama, našu košarkašku momčad nazvali - moskitosima.

Ako zanemarimo neveselu hroniku, primetićemo da komarci, za razliku od ljudi, vole vodu. Iako im pripisuju mušku “ubodu pa odu” strategiju, opštepoznato je da se krvavi napoj dopada samo komaricama koje, kao i sve žene, vole svuda zabosti svoj nos (u ovom slučaju surlicu). One su najčešće nejačke da probiju kožu, pa traže slabe tačke i pore u koje se zarivaju lučeći materiju protiv zgrušavanja krvi. Posle obilnog sisanja ženka može i udvostručiti svoju miligramažu, a u prilog našoj prepotenciji ne ide podatak da radije od ljudske usrkuju ukusniju životinjsku krv.

Osmotrimo, uprkos efemernosti na koju smo svi rođenjem osuđeni, neke lepote postojanja ovih dvokrilaca. U strahu od uboda velike su oči, a njihovom egoizmu svakako godi opšta panika koju izazivaju, kao u onoj priči kad raščešator ugasi svetlo da ih se otarasi, pa pojavu zalutalih svitaca proprati vriskom: „Jao, majke im ga načukam, vraćaju se sas fenjerče!“ Da su u rodu s krijesnicama još bismo posumnjali da izluđujuće zujanje potiče od prenosnog agregata kojim napajaju svetleću zadnjicu. Sigurno bi im izostanak te iritirajuće zvučne najave povećao šansu da dočekaju penziju, ali mora da je nasladom opšiven trenutak kad, zviznuvši nam iznad glave, iz prikrajka posmatraju kako se mučki šamaramo u mraku, bogoradeći palimo ’lektriku s papučom na gotovs, dižemo borbenu gotovost i krvni pritisak (što im obezbeđuje gutljaj pravog pjenušca).

U državama u kojima smo počastvovani da zbitišemo uvek nas, nespremne, nešto iznenadi: putare mećava u januaru, guvernere banke petocifrena inflacija, graničare brdsko-planinski komandosi, prste fudbalera lopta u šesnaestercu, pešake na trotoaru ulet ministarske limuzine; pa je red da svoje letnje vektore iznenađenja iscrtaju i komarci. A još se nije okotila vlast koja je u stanju da ih neutrališe s istom učinkovitošću kojom nam iz džepa otima sredstva za tu svrhu.

Ipak, komarci jedini mogu naterati i političare da pocrvene. U jednoj japanskoj varošici (a gde drugde) gradonačelnik je, kraj nekog šipražja, ostao samo u gaćama i kravati ne bi li, glumeći pistu za napasnike s rilicama, na sopstvenoj koži dokazao da nije ugrožen dozvoljen prosek Svetske zdravstvene organizacije od 15 uboda za frtalj sata.

Svejedno, na mnoga veća zla ne smemo podići ni ruku, a na komarce potežemo i avijaciju, pa opet bez opipljivog uspeha. Kao i u mnogim sličnim situacijama kuso, repato i nedojedeno preporučuje raznolika sredstva za potamaniti ih. Verujem da srpska potrošačka košarica ne sadrži kedrovo i jojoba ulje, teško da je na tržištu dostupna tajanstvena mačija metvica, ali lavandulu, jabukovo sirće i smrznute kockice mlevenog krastavca (posebno njih) ima svaka kuća. Komarci ne podnose miris bosioka, pa ga možete zasaditi u bašti, uz rizik da vam nikne pelin. Ukoliko jedete puno svežeg češnjaka garantovano ćete odbiti ne samo komarce, već i sva ostala živa bića koja vam lakomisleno priđu.

Hvala našim ubogim kupovnim navikama što ne znamo šta su banane (za majmune smo čuli), jer na one koji ih jedu komarci atakuju kao pijani kozaci. Postoje ušteci u struju koji ih rasteruju (komarce, ne kozake), razni flasteri i spirale, a ako imate običaj da u dnevnoj sobi palite konjsku balegu, i ona može da ih desetkuje. Nemam podatak da li je baš nju podložio izvesni Brazilac, pritom spalivši i svoju baraku, ali znam da je zblanute vatrogasce, koji ga jedva oteše plamenu, kontuzovano pitao da li su komarci nestali.

U Estoniji, kolevci larvocida, održano je takmičenje u kom pobednik dobija krstarenje po lokalnom jezeru Peipus koje je, paradoksalno, poznato po rojevima tek utamanjenog neprijatelja.

Trojica doživotnih osuđenika u Koloradu vreme u iščekivanju električara za stolice prekraćuju tužeći zatvor zbog duševnog bola, jer im čuvari namerno u ćelije podvode komarce s opasnim virusom Zapadnog Nila.

Ne kaže se zaludu: „Kaži mi kako se češeš, pa ću ti reći ko si!“ A retko koje šašoljenje se, makar počelo baršunastim prevlačenjem jagodica prstiju preko plikova, ne završi mučko-manijačkim drapanjem posle koga koža postaje izranjavana i rovašena poput naših prvoligaških terena. A sado-mazo izraz lica dok stružemo noktima po telu ispunio bi očekivanja i dragog markiza.

Kad Mefisto, uz opasku da je krv sasvim osobiti sok, zatraži od Fausta da baš njome zapečati ugovor o rentiranju duše, on to čini zbog verovanja da čovekom vlada upravo onaj ko se dočepa njegove krvi. Ako je tako, a čemu sumnja, dinastija komaraca preuzela je žezlo kojim nam lupa dange pod kožu. A tu već važi staro životno pravilo – „Ko se prvi počeše gde ga ne svrbi, ispada...“