Vitez od stotinu pretinaca (poštarizam i renesansa)

S. Iljiču

Činilo sa da sam najzad otkrio vraški lak način kojim bih naterao svoj dinarski saldo mortale da pokaže makar elementarnu volju za životom. Taj posao je bez problema, uprkos svim svojim zapuštenostima, godinama obavljao i Bukovski, a od njega, računam, nisam gori. Dobro, služba uključuje jutarnji bauljaj u društvu s furundžijama i elitnim smećarskim odredima, ali i tom zahtevu sam dorastao.

Na zbornom mestu ćosavi poštanski predstojnik (kome je fond reči uporediv s brojem dlaka) objašnjava da ćemo ipak dobiti biciklete, jer je direktor tek nabavljene skutere poklonio nećacima.

Zadovoljan sam kako mi stoji košulja boje mišjeg izmeta, a čak ni indigo pantalone, koje dužimo uz oker štipaljke za nogavice, ne vise previše. Cipele ojačanih đonova poslednji su krik mode i pokojnog vlasnika. Uz lake šapke i teške torbe, postadosmo neustrašivi vitezovi od stotinu pretinaca - punih pisama, opomena pred isključenje, reklamnog šareniša, izvoda iz banaka, poziva na izdržavanje zatvorske kazne i slične papirne galanterije. Smenovođa nas uputi u tajne sjahivanja i uzjahivanja dvotočkaša s hvataljakama i otpravi na posao, mašući za nama rupčićem na crvene tačkice.

Poštanski torbak, tiha sanja mog detinjstva, preteže u krivinama, ali je kao stvoren za prepotenciju koju donosi svaka državna služba u svetu u kom se zna ko kosi, a ko pisma nosi. Dražesno okretanje pedala, friški jutarnji vazduh što podjednako miluje oba plućna krila, kosa vezana u jebački konjski rep – sve to ispunjava moju dušu i mesi je poput svežeg voska ili testa za krofne, dok jezdim ka sugrađanima koji, kao ozebli sunce, čekaju pismene dokaze da ih se neko, makar to bila elektrodistribucija ili sreski sud, ipak setio.

Idila je kraća od radnog veka vilinog konjica. Onom ko mi je servirao zemljopisnu čorbu o paralelnim i preglednim ulicama vojvođanskih varošica, odmah bih sa uživanjem ceo lonac tog bućkuriša sasuo na glavu. Čak ni Borhes svojim trećim okom ne bi sagledao ovakvo lavirintanje. Razumem partizane koji su požurili sokake odlikovati imenima svojih veličina kao što su Mirko Peričin Kamenjar ili Stevan Divnin Baba, ali je teško shvatiti zašto bejahu lenji da sa zidova skinu limene potkovice još iz doba velike selidbe Srba.

Kućne numere, povrh toga, pobacane su kao u dečijoj igri gde spajanjem raštrkanih tačkica dobijate lik nekog monstruma. Ne čudi zato da sam prvih dana potrage za odredištima, od neverice čerupajući već pomenuti rep, na sve strane sipao vatru najvulgarnijih psovki, gde nisam beštimao samo voz koji je doneo ovdašnji živalj, već i učmale reke što dopustiše da ih Prasloveni preplivaju. Švapske kućerde na lakat, činilo se, odmeravale su mi isti, a sa doksata svake od tih građevina pratio me bosanski grb, istureni srednji prst.

U avlijama nekih krovinjara lakše je otkriti žilu podzemnih voda ili askurđela ukopanog pod murvu nego poštansko sanduče, koje biva postavljeno nuzbedem, kraj valova za svinje, u dnu kukuruzišta ili minskog polja.

Na sve strane kuće Ušerovih i kvartovi Sodome i Gomore. Građevinski inspektori bi, da smo u Japanu, prešli na harikiri tretman, jer nema broja betonskim usedelicama napuštenim od smisla u kojima je stila koliko u nemačkim turistima kad preko sivih sokni navuku sandale.

Ima kuća projektovanih posle litre šljivovice, u prepletu podgrmečke gotike i ličkog rokokoa. Nad temeljima od armiranog pontona uzdižu se noseći zidovi trošniji od neuspelih kora za tortu, a iz ostave, kroz plakar sa džonvejn vratima, ulazite u dnevnu sobu gde uvrh troseda štrči tuš-baterija pod bojlerom od osamdeset litara.

Nisam mizantrop, ali papirna traka s grunfovskim etičkim imperativom: „Ako si mi prijatelj, ne pričaj sa mnom“, od početka me trebala pratiti vijorenjem. Čudaci raznih fela, ispostavilo se, gušće su posejani nego što bi čovek očekivao. Nekako sam i razumeo usamljenike dok su me, željni partnerstva u očaju i piću, trgali za rukav, ali sam njihove ispovesti iz neprovetrenih soba i duša teško podnosio. Vremenom, falila mi je samo štula, jer sam postao sakupljač narodnih naricaljki o tehnološkom višku i zbrdazdodolskih pesama o prizivanju krivičnih prijava.

Kafu su mi spremale (ne)časne starine i bake spram kojih je ona iz „Ivice i Marice“ pitomina božija. Nutkan sam bundevarama i pihtijama; Krle Korčnoj dočekivao me raskrečenom šahovskom tablom, a Ljuba Ćebence maznim pozivima „u primaću“.

U luna parku su, iskidavši lance i šipke s ringišpila, želeli da me, uz objavu o deložaciji, prikucaju na zid, a kosovskim veteranima u maskirnim potkušuljama sam služio kao (do ćube usrani) golub pretnjonoša („I reci tijem barab’ma iz banke da sledeći put dolazim sa zoljom da ih razmažem po zidovima, pare im se ogadile, dabogda“).

Negde sam priman s nepoverenjem kao da nosim vesti s Galicije, a drugde uziman za kuma ili starog svata. Naslušao sam se sladostrasnih uzdaha, ali i jauka sa Zmijanja, pre nego što bi izvirile žene s podlivima bračne sreće na licu.

Pridržavao sam, da se ne trzaju, heroinske ovisnike i prasad pred veliko skičanje, a u poštanskim sandučićima zaticao tek prokrijumčarene kosooke porodice. Pre nego što bih uručio pošiljku, zatrpavali su me Kulama stražara i budističkom beletristikom, a do savršenstva sam, sve zureći u zapušene septičke jame i loše pobodene međe, razvio ono ombusmandsko u sebi...

Sveto trojstvo svih reklamnih kampanja: žene (posebno one glomaznijih grudi), deca i  kučići ne važe i pri poštohodu. Legenda o ćasi u koju, pred izjahivanje na teren, poštari ostavljaju burme – tek je podmetačina, nedostojna i apokrifa.

Ko god misli da su snašice, ostavše da čuvaju okućnice i svoje čednosti, prsti u medu ovog posla, nagazio je na grešku, jer pred nama, uglavnom, šire jedino –veš. Ruku na srce, često jesu lepe i ljubazne, ali one naočite ne kipe od uljudnosti, a slatkoječive se ne razbacuju zgodnoćom, pa su čašica dudovače i zagrljaji u širokim otkosima izuzetna retkost u našem poslovanju, a, istini za boljku, ne spadaju u osnovni paket gostoljublja čak ni pri dočeku Deda Mraza.

Pravilo je da gipke, dobrodržeće (i, potencijalno, dobroležeće) domaćice - ne skliznu lako niz zavodničke dosetke, ali zato na službeni ratni dezen navaljuju trećepozivke i dekoltirane babeće brigade, s manjkom krpica, a viškom dlačica.

E, za razliku od žena, kad nas vide repom vole da mašu avlijaneri koji prevashodno žele očnjacima dati oduška u poštarskom debelom mesu. Imam desetak antitetanusnih razloga da verujem kako bi ove zveri, nastale ukrštanjem vukova s Oštrelja i mešalica za beton, dale duplu porciju pilećih grkljana za trenutak kad nam zacvokoću zubi i kolena. Srce mi se opervazi injem kad naiđem na ulične borbe pit – bulova, a šta vredi što nas vlasnici pasa ubeđuju u kereći pacifizam, kad nakon njegove provere u praksi moram kod ekonoma na preobuku i rashodovanje froncli.

Manjkaju reči za običaj da se po važnim dvorištima gaje aligatori, kobre kupljene na metar, domaće bazenske pirane i tigrovi. I plata direktora pošte bila bi slaba odšteta za strah nabujao kad mi je, kraj jednog pozlaćenog sandučeta, orao zario kandže u rame, krvoločno tražeći šta bi s kljunom. Neću da vas gnjavim detaljima kad je podatak da sam počasni član Društva za zaštitu od životinja - dovoljno slikovit.

Ostaje uteha da nas vole nevina i nezlobiva stvorenja koja kao mala sisaju mleko, a kasnije prelaze na krv. Svoju naklonost pokazuju gađajući nas praćkama, ruštovima i dijabolama, a ni pecaroški najlon zategnut pred biciklom nije retka šala onih na kojima svet (u kom, po svoj prilici, neće biti mesta za potamanjene poštare) – ostaje!

A uveče, dok grlo kiselim vinom, a otekle tabane formalinom (ojha, ponela me rima, htedoh reći - mlakom vodom) znam da mi sutra sleduje novi, nepredvidivi dan, u kome će posao još malo začarati krug. Ali, kad bi pare rasle na drvetu, svi bismo više brali, a manje...,hm, filozofirali!

Ipak, osećam kako mi se sreća i ponos (osim ako to nisu maligani) razlivaju u srčane pretkomore, jer sam deo velike pismonoške porodice, koju začeše još tatari raznašajući „sitne knjige“. I kao da vidim slapove pisama pod koje, sve ližući tabake markica, svoja otresita tela podmeću poštanske pripravnice u toplesu. Tada shvatam da ću sa branika dužnosti dati sve od sebe (a ponešto i od drugih) da osvetlam svako puce uniforme,i da ću, kao neko trudnoću, uspešno održavati svoj poštarizam...I po kiši,i po hladnom vetru!