Početna stranica arrow Rukopisi ne gore arrow Uspon i pad carstva (odlomci iz romana „Srp nad Everestom“)

Uspon i pad carstva (odlomci iz romana „Srp nad Everestom“)

Vrednovanje: ONONONONON / 5
Loše Najbolje 
Autor Milan Janković
24. 11. 2011.

Uvodno slovo autora:

Poštovani čitalački publikume!

Omot knjigeRadeći na ovom rukopisu zanosio sam se da nastaje knjiga koja će, kao delo osobene postmodernističke fakture i rafiniranih  resorpcijalnih refleksija, u sebi užižiti sažetak intertekstualnih kolineacija, samoaluzivnih interogacija, stilsko-izražajne interslojne potencije, širokopaletne  ontološko-ekstatične fermentacije i imanigativnim pletivom protkane metanaracije. Sve je to, medjutim, palo u vodu, kada su kroz tastaturu progovorile dike tajkunizma i rodoljubizma kakve su, na primer, Manojlo Mrdjen i Žika „Car iz Marinkove Bare“! Red je da Vas, najpre, u prvom prilogu, podsetim na Žiku. Jer, zaslužio je, pošto se od Džingis-kana fukarluka ultrabrzo uzvinuo u vedete burazerskog džigi-bau poslovanja i plavokrvnog nazovigospodstva. 

Milan Janković,  

adresa i JMBG poznati 
organima  „gonidbe“...
(Što bi reklo poglavništvo  „Marginalca“.)

* * *

Nije mi bilo za verovanje kada sam na radiju „Kaboom“ obelodanila da mesečno trošimo jedan centimetar zubne paste po glavi stanovnika. Smeh nam se, međutim, u grlu sknedlio nakon emitovanja izjave ginekologa-akušera i šefa za ultrazvuk u jednom od kliničko-bolničkih centara. (Izneo je podatak da kod nas na 25 pobačaja dolazi tek jedan porođaj, pa su nam „bliži grobari nego babice“!)

Uz opasku da su najčešće naše replike nema šanse i neće valjda, preneli smo i crticu iz života: razgovaraju Lala i Srbin iz Bosne pa se Lala žali kako nema brašno. – Ma ne beri brige, poslaćemo ti mi! – utešio ga je prekodrinski Srbin, prekaljen u još trajućem okršaju.

Koliko nam je vlast brzomisleća i dalekovida spoznali smo i po tome da su na formiranje Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene na prostorima bivše Jugoslavije odgovorili osnivanjem „Javnog preduzeća za održavanje skloništa od vazdušnih udara“!

Kroz prozor se videlo da je na fasadi zgrade preko puta osvanuo „zenitistički“ grafit - „ZDRAVO  JE  PITI  ELEKTRIČNO  MLEKO“! Malo je ko znao šta taj slogan znači. Sama sam zaključila da će nam tri apostrofirana elementa – zdravlje, mleko i električna struja, najviše faliti predstojeće zime.

Ja sam na nevolje zaboravljala u društvu mog starog ortačine, Žike, čim se vratio iz „vatrenim dejstvima“ zahvaćene Foče, po naški prekrštene u Srbinje. Tamo je, kao ratni dobrovoljac, uspostavio ličnu jurisdikciju, osnovao imalinsku gardu i obelodanio „Fočanske propise“!

Žika se na ratištu zatekao oran za „krst časni krvcu proljevati i za ’rišćansku veru poginuti“ osokoljen izveštajem reportera javnog servisa da je „Zvornik ponovo slobodan i da se sa džamija čuje muzika, srpska muzika!“

- Kol’ko sam sti’go u logistički centar a komandir voda je izveo račun da nam spavaona teži oko trista godina mardelja! – živo se sećao.

– Ožiljak nalik na vampirski ogrizak dobih već na putu ka konfliktnoj zoni, kao kaznu jer sam pancirom platio rakičinu iz lokalnog šljivogorja. Na putu ka Foči čuo sam glasine da je muslimansko rukovo’stvo  naoružalo  pe’sto  robijaša iz ovda’njeg KP doma i nahuškalo i’ na srpsku nejač. (U stvarnosti, „izvršni poverenici“ su raju snabdevali mašinkama – „cigankama“, sa plastičnim kundacima, po krajnje realnoj i pristupačnoj ceni od 3.500 maraka za komad!) I, umesto da me odma’ opredele u jurišnu četu i gurnu u prve borbene redove, ja sam, sefte, izgib’o na rođendanu moga komandanta, Steve Pecikoze! Komandant nam se gala pokazao, šljemajući ljutu i popevajući: „Cura bela ’oće da se drpa / mesto sisa natrpala krpa!“ Mi smo mu tercirali ojkajući: „Mala moja, nema smisla / dok ne padne Nezavisna. / Dođi ’vamo, moja mala / Nezavisna sad je pala!“ Od komandanta sam doznao docnije, da je naredio da se u Lipiku zatvoreni bazen preciznim plotunom iz „rent-a tenkova“ očas posla pretvori u otvoreni! Skinut je sa brojnog stanja, nije prošlo mnogo, kad je pijan kampanjolom zabasao u neprijateljsku zonu dejstvovanja. Varljivo primirje smo iskoristili da mu leš iz olupine izvučemo. Kraj njega smo našli figiricu samuraja od fajansa i tragove eksploziva mlevenog u aparatu za espreso. (Projektil je, kako smo pretpostavljali, bio ispaljen iz bacača plamena prerađenog od ronilačke boce.)

Žile je „duši mesta uhvatio“, shvatajući da su lokalni muškarci, odlazeći na front, Foču prepuštali baraberiji svih vera i profila. U takvoj sredini u kojoj je, umesto komande „na parove razbrojs“ češće korišćena „novčanice izbrojs“ postao je desperados № 1. Kadilak “reponja” i blještavljenje “roleks” sata na narukvici “prezident”, sa njegove desne nadlanice, taj status su simbolički overili. (Tim više što je za njih ‘keširao grdne tauzende para, stekavši i’ tako da uvek sme da prst uperi u obraz i svakome kaže – nije vam ovo skaj!’)

U opštoj grabeži na prste jedne ruke su se mogli pobrojati incidenti kao onaj kad je jedan Srbin, u znak protesta zbog paljenja komšijskih muslimanskih kuća, ugarak podmetnuo pod sopstvenu, izneo fotelju napolje, seo, i upiljio se u zgarište! Sravnjivanje  sa zemljom Aladža džamije fukarluk je rugalački objasnio time da su Srbi kao rajetini stoleća unazad kulučarili na  zidanju džamija. Pošto još uvijek nisu isplaćeni, nji’ovi potomci su krenuli iz revolta da i’ ruše! Nezgodno je što su, na ime humanitarne pomoći, „turci“ dobili gumene minarete, koji fingiraju one odistinske, pa se dinamit i haubična zrna ’arče više nego što je zacrtano!

Ne zatraja dugo a Žiku je, pod okriljem noći, pogodio snajperski hitac, ali je imao sreću da na vreme bude transportovan na VMA.

Posetila sam ga čim se osvestio, nakon višesatnog hirurškog zahvata. Onako ufalčovan u zavoje nije gubio dah ali, bogme, ni duh! Predočio mi je da je u skupštini Republike Srpske, na predavanju uglednog slikara ekstazno saslušan sledeći monolog:

Mi Srbi smo pupak planete zemlje i u skorašnjoj tektonskoj kataklizmi zapadne hemisfere u trajanju od petnaest minuta, ostaće živih ljudi samo koliko se može skloniti pod krošnju jedne šljive. Naravno ne mogu ostati svi Srbi u životu ali ostaje jezgro nacije. Ostaće i srpski jezik kao planetarni, jedini jezik kojim se može sporazumevati sa civilizacijama drugih planeta. Srbi će biti u stanju posle ove tektonske kataklizme jedini da obnove evropsku civilizaciju, jer raspolažu vasionskom snagom poput Tesline.“

Pri izlasku iz bolnice prisustvovala sam nemiloj sceni, kada je na heliodrom sleteo helikopter, dovozeći iz Sokolca srpske ranjenike. Videla sam medicinsku sestru u krvavom mantilu i nesrećnika sa provaljenom lobanjom. Ka pilotu su pristupili mladić i devojka, arogantno mu nalažući da u povratku za Pale odveze dobermana! Pilot je to kategorički odbio, a mladić se mašio za pištolj psujući pilotu majku izdajničku i urlikajući da je pas vredniji od deset pilota kao što je on! Zaoštravanje kavge je jedva sprečeno uz pomoć više uniformisanih lica. Od jednog vojnika sam uzgred saznala da su vlasnici psa deca svima znanog uvaženika iz Republike Srpske.

Nakon oporavka, Žika se skrasio u Marinkovoj Bari, gde je renovirao porodičnu kuću i po dvorištu ugradio grejače, ’kako bi se zimi sneg sam  otapao a ne da na svu ovu sirotinju baca pare na lopatu za čišćenje!’ Podelivši sa mnom poslednji „jafa“ keks iz celofana ciničario je da će čim ugrabi slobodnog vremena oformiti bar srpsko-romsku autonomnu oblast ako ne i kantonalnu jedinicu! Tek onda će na red neminovno doći potraga za doživotnom sapatnicom.

- Vakat mi je da postanem novobračnik jubilarni četvrti put, tim pre jer me kren’o bizmis. Poslao sam osam ekipa na teren, pa jedni diluju devize, drugi trguju po pijacama, treći prevoze robu frezama i motor-kolicima... Svima ostalima radni zadatak  je provera đubrišta i odlagališta. (A što i da ne? Kada  nije ispod časti novinarima iz strane „žute štampe“ da prekopavaju po kontinjerima ispred legala uglednih ličnosti, šta će fali nama, kad je veliki ćar?) Ne smeta nam što nas zovu „birokrate“ kad skupljamo papir, ili „speleolozi“, „arheolozi“, „gnjurci“ i „nojevi“, kada čeprkamo ostali matrijal. Sve te pametnjakoviće mogu, ako ’oću, da kupim za trice. U kontinjerima ima čega ’oćeš: puni novčanici, nenačete šunke, voće, povrće, brda hleba, staklo, gvožđe, pamuk, tu i tamo padne i koja „utoka“, a jedared, čak i puška „podreznica“! Odnedavno sam stek’o jedan hobi: skupljam bačene marksističke knjige, sabrana dela nekad najvećih a sad ne mož’ biti manjih drugova, ploče sa himnama i koračnicama, govorima i recitacijama, diplome, plakete, ordenje, priznanja... Pre neki dan sam pronašao bačenu biblioteku sastavljenu od „klasika“ kao što su „Uticaj misli i dela J. B. Tita na razvoj mineralne ekonomije Jugoslavije“, „Tito u lovu“, „Tito i pčelarstvo“, „Tito i slepi“ ili „Titova pedagoška misao.” Na svemu što nađem uredno napišem datum prispevanja, ulicu porekla i matični kontinjer. Pos’o mi cvetava pa sam, tu odskora, uz „podmladak“ formirao i „petliće“ da se kale i bunare po bunjištu! Odavno je iza mene loš period kad sam, u bajboku, morao da pravim koktel od troduple doze „nes-kafe“, apaurina i pitralona maznutog od upravnika! (Dotični me je gotivio, govoreći da sam 1/3 Rembo a 2/3 Rambo, Bog sveti znajući, našta je mislio.) – Žiletova je „intimna istorija.”

Od vremena na vreme, imala sam tu čast da me izvede u kafanu „Kolarac.” Čureći  italijanski cigarilos, u jednoj takvoj „svečanoj prilici“ mi je obznanio da je trampio kokošije jaje za petnaest primeraka dnevne štampe, te da je sa suvom slaninom ispao još veći batlija. (Prodao je kilo i po iste i kupio pet povratnih avionskih karata za Tivat!)

- Spremaj se! Putujemo na kaficu i džin sa limunadom, čim očistim pištolj!

- Od, čega, bre, da ga čistiš, aman, brate? – isprepadah se ja.

- Ma začađavio sam ga u ribolovu!

- Ti mene očigledno malo zvrndaš!

- Ama jok! Okupila ti se moja bratija, od grdog oca i grđe matere, otišli smo na Adu Krkljanac sa štapovima i balonom rakije, tako da ispade po oka na momka! U neko doba sam upec’o soma od desetak kila. Nekako ga izvukosmo na obalu, odigrasmo oko njega ratnički ples, stavismo mu u usta pikavac i opkolismo ga da bismo se slikali. Som, međutim, pikavcem izgore strunu i bućnu u vodu, al’ ne beh ni ja lenj: izvadim ti ovaj moj pusti „Tetejac“ i sručim kompletan okvir u strvinu! Zvaću te na ručak dan-dva pošto se vrnemo sas moreta!

- Zar da krkam toga tvog olovojeda? Ni za živu glavu! – bila sam rezolutna u odluci. Nisam popustila ni kad je rekao da je voljan da me upozna sa slavnom modnom kreatorkom koja je prihodom od zadnje revije kupila upaljač i kesu „grisinija“! Da bi je utešio poklonio joj je topove novčanica sa likom Zmaja Jove, nominalne vrednosti od petsto milijardi dinara! Pare će da zgrne kad strani turisti, umesto frula i srpskih opanaka požele za suvenir tu banknotu!

- Red je, brate, da i ona šta ućari, kad se danas svako snalazi kako zna. Eto i petorazredni skribenti idu na ratište da bi podržali monoumno bratstvo pera & snajpera, a odonud kreću tek kad im u gepek tutnu koji karton pljuga i viskija! – rezimirao je požurujući me da iskapim čašu jer je piće svakog minuta  sve skuplje.

* * *

(nastaviće se...)

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2632959
ETNA