Početna stranica arrow Rukopisi ne gore arrow Sinekure i sinekurčine

Sinekure i sinekurčine

Vrednovanje: ONONONONON / 13
Loše Najbolje 
Autor Vladimir Arsenić
05. 12. 2011.

vejači ovejane suštneNeke teorijske, esejističke i/ili knjige kritika nikada ne prodru među širu čitalačku publiku – ostanu zauvek u mraku biblioteka gde se na njima taloži prašina ili ih koriste samo malobrojni stručnjaci. Neke, pak, uspeju da pogode ono što je najvažnije, da dotaknu nervne završetke koji su samo naizgled sakriveni, odnosno da iskažu ono što svi misle a veoma malo ljudi se usudi da to iskaže. Takve knjige su, međutim, relativno retka pojava zato što većina društava živi konsenzusno u Carevom novom odelu i kada se konačno neko nađe da kaže da je car go, onda čuđenju nema kraja, a najveći je broj onih koji kažu da su to i sami mislili, ali nisu bili sigurni da li smeju da kažu.

Ove godine se pojavila jedna takva knjiga. Zove se ne slučajno Rableovom sintagmom (tačnije Vinaverovom sintagmom koju je koristio u prevodu Rablea) Vejači ovejane suštine (Centar za kulturu Požarevac, 2011), a autor joj je Predrag Čudić. Knjiga se bavi trenutnim stanjem u domaćoj poeziji, a posebno dvema egzemplarnim figurama i njihovim pesničkim delom – radi se o Rajku Petrovu Nogu i Draganu Jovanoviću Danilovu. Malo je reći da je postupak u knjizi potpuno rableovski i da se radi o vrhunskoj detronizaciji olimpskih veličina koji u domaćoj poeziji predstavljaju ovi pesnici, nagrađeni gomilom nagrada i od strane kritike kovani u zvezde. Čudić nastupa sa pozicije zdravog razuma i pokazuje da su Danilov i Nogo, iako naizgled poetički potpuno različiti, u suštini dve strane iste medalje, one koja predstavlja kič u njegovom najgorem i najodvratnijem izdanju. Nogo je tu ona strana koja predstavlja nacionalni kič, dok je Danilov kič u svojoj ispraznoj artističkoj formi. Druga stvar koja Čudiću neizmerno smeta jeste elementarno neznanje koje ispoljavaju ova dva „autodidakta“, ove dve poetske spodobe koje ne bi smeli ni da privire u poeziju da nisu uvek i zauvek bili uz vlast i establišment.

Izuzetan je način na koji se Čudić obračunava sa svojim poetičkim ali i političkim protivnicima jer, potpuno je jasno svakome ko ima imalo soli u glavi, poetiku i politiku nije moguće deliti, osim u retkim i specifičnim slučajevima kojih u Srbiji i njenoj književnosti definitivno nema. Njegov metod čine izvrgavanje ruglu i smeh, ali, bez ovoga bi te dve ironijske metode predstavljale samo bockanje i ne bi nosile toliku težinu, i odlično poznavanje jezika, metrike, istorije književnosti i ogromne opšte kulture. Čudićeva pozicija u mnogome podseća na sokratovsku koja kroz puštanje protivniku da sam sebi protivreči, dolazi do istine. A istina je zaista jednostavna, nisu Noge i Danilovi krivi što predstavljaju dominantnu poetsku sliku Srbije, već smo krivi mi koji smo im dopustili da to budu: svojom ravnodušnošću, indolencijom, lenjošću, taktikom „lako ćemo“ i „pusti budale“. Dok smo se mi poput zeca iz basne odmarali pod drvetom grickajući slamke, dotle su kornjače poput pomenutih poetskih idiota stizale na cilj i uvaljivale se u „sinekure i sinekurčine“.

Čudićeva knjiga predstavlja nastavak one tradicije koju su počeli Laza Kostić pišući o Zmajovi i Krleža svojim Dijalektičkim antibarbarusom, a u novije vreme nastavio Danilo Kiš Časom anatomije. Ipak, postoji razlika. Čudić je u slučaju Vejača bio nalik sankcijama – naizgled ničim izazvan. Međutim, izazov odista nije stigao neposredno i konkretno, ali je prisutan uvek u tom beskrajnom moru amaterizma koje vlada ne samo u poeziji i/ili književnosti u Srbiji, već u velikom delu našeg društva. Taj amaterizam je dobro organizovan i podstican od strane države. On je najdirektnije rečeno njeno čedo. Država, sistem, vlast zovite to kako hoćete, goje to večito nedonošče koje vremenom počinje da proždire sve oko sebe i raste, raste sve dok ne preplavi čitav horizont, a onda je kasno. Mi se odavno nalazimo u kasnom stadijumu, ali su nam već nekoliko puta obećavali (poslednji put 5. oktobra) da će sa tom praksom da se prekine. Međutim, prevareni smo i to je razlog Čudićeve pobune, i estetičke i političke. Postoji politički konsenzus da su Danilov i Nogo vrhovni žreci naše poezije, a onda se toj dvojici diletanata daje prostor za njihova estetička proseravanja i taj spoj je ono što Čudić suvereno i temeljno raskrinkava.

Pokazujući carsku nagotu, Čudić je pokazao i na masu onih koji uveravaju cara da zaista nosi najdivnije odelo. U slučaju naših „careva“ to su kritičari Čedomir Mirković, Mihajlo Pantić, Bojana Stojanović Pantović, Vasa Pavković, Gojko Božović i drugi. Lešinareći kraj onih koje su proizveli u pesničke veličine, ove su se dame i gospoda takođe omastili uzimajući honorare u žirijima i na pesničkim večerima i večerama, propagirajući pri tom ignoranciju, amaterizam i svako odsustvo talenta za srpski Parnas. Njihova krivica je time čak neuporedivo veća jer oni su ti koji, dajući nagrade ili uvlačeći ove „tekstove“ u akademiju ili pišući afirmativne studije o pesničkim veličinama, rade na kanonizaciji Nogâ i Danilovâ i time ih pretvaraju u dominantan književni ukus, onaj po kojem će se sledeće generacije pesnika formirati – u beskrajnom i na krv spremnom saosećanju sa sopstvenim nacionom poput Noga ili u ispraznom estetizmu i elitizmu poput Danilova.

Na koncu, Čudić nudi i izlaz iz ovakvog kanona, traži njegovo prevrednovanje kroz pozitivnu figuru, jedan istinski model pesnika, umetnika odgovornog ne samo sebi, već i društvu u kojem živi. Radi se o pesniku Miodragu Stanisavljeviću, čoveku koji je napisao sledeće stihove:

Neverovatno je koliko si nepotreban,
I kako za to niko ne mari,
I kako se kad neko ode
Malo menja u celoj stvari...

Mislim da posle ovoga ne treba dodati ni reč. Vejači ovejane suštine definitivno su čas anatomije za dvadeset prvi vek – knjiga koja se ne propušta.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2632960
ETNA