Turbulencije

Izgleda da bi ovo mogao biti nezaboravan odmor.

Grupa od šestoro taze sredovečnih ljudi bila je najbučnija i najveselija u gotovo avetinjski praznom avionu koji je sa frankfurtskog aerodroma poleteo ka manje poznatoj tropskoj destinaciji, namenjenoj gostima sa džepom dubljim od kanjona Kolorada . Sem razdragane šestorke, u avionu je sedelo još desetak putnika, raštrkanih na sve strane. Već pre poletanja, po nepisanom pravilu , svi su se udubili u neke svoje zanimacije, samo da ne bi morali da uspostavljaju kontakt sa bilo kim oko sebe (ako se taj pojavi na razdaljini manjoj od puškometa, koliko ih je, u proseku, delilo u ogromnoj unutrašnjosti letelice) . Galama koja je pristizala iz pravca jedine homogene grupacije nikome nije smetala. Ni njihov tvrd slovenski jezik, krcat suglasnicima, nije odvlačio pažnju ljudi koji su navikli da gledaju svoja posla.

Najviše je pričao naočit muškarac, lepo odeven, blistavog osmeha i neobično prodornog pogleda. Pored njega je sedela žena na kojoj su se videli prvi tragovi godina, ali je bez obzira na to bilo očigledno da se radi o vanserijskoj lepotici, koja je sa dvadeset i nešto koracima morala pomerati tlo po kom je hodila i zbog čijeg torzoa su muškarcima na pamet padale najluđe moguće stvari. Brineta idealnih proporcija, sa očima boje mrkog uglja. Držala je svoga muža za ruku (imali su identične burme na domalom prstu desne ruke, kao i svi racki šizmatici) i glasnim smehom pratila njegove , po smehu ostalih sudeći – uspele šale.

Naspram njih dvoje, u istom redu, sedeo je drugi par. Po muškarčevom pepeljastosivom licu dalo se naslutiti da nije među najvatrenijim pobornicima vožnje jeroplanom. Grčevito je stiskao šaku svoje saputnice, koja se trudila da ga ne zapostavi u tako delikatnom trenutku, ali je istovremeno pazila da joj ne promakne ništa od pošalica koje su uveseljavale ostatak ekipe. On se svojski upinjao da sakrije nelagodu, smejući se ponekad i više nego što bi se u određenom momentu očekivalo. Zbog povišene odbrambene gotovosti celog organizma, bilo je teško odrediti njegove godine, ali se po načinu odevanja i negovanosti njegovih ruku odmah moglo zaključiti da nema većih finansijskih glavobolja u životu. I njegova žena je bila lepotica – ne kao supruga najglasnijeg saputnika, ali svakako đavolski zgodna uz ubitačnu kombinaciju izrazito crne kose i neobičnih zelenih očiju.

Treći par, koji je sedeo u redu ispred prva dva, izgledao je nekoliko godina mlađe. Zbog specifičnosti svoga položaja, ali i potrebe da ne propuste ništa što se dešava iza njih, sve vreme su bili okrenuti ka nazad, sa iskrivljenim vratovima, ali im to nije kvarilo provod. Muškarac se od ostale dvojice razlikovao po tome što nije imao nijednu sedu, čak ni na slepoočnicama, pa je zbog toga odavao utisak mlađe osobe (verovatno je to i bio, kad se malo bolje osmotri). Njegova partnerka, iako mlađa od ostale dve, nije bila takva lepotica. Nije bila ni ružna, daleko od toga, ali je većina žena bila unapred osuđena na neuspeh u takvoj vrsti poređenja . Treća gospođa je bila malo punačkijeg tela (i to joj, odmah se videlo, nije nimalo smetalo) , plave kose i zelenih očiju, neobično veselog, srdačnog i neposrednog izraza lica. I ona je svoga muža držala za ruku.

„Kažem vam, zaista – sve vas volim“, odjednom se uozbiljio najpričljiviji među njima. „Nismo u poslednje vreme imali priliku da se češće viđamo, a znamo se celog života. Ovo što smo sada napravili, zajednički odlazak na letovanje, bez dece, koja su, hvala bogu, već dovoljno velika da mogu da razumeju da i mi ponekad imamo pravo na vreme samo za sebe – ovo je najpametnija stvar koju smo mogli napraviti. I jutros, kad smo se spremali za put, kaže mi moja Milena – 'što si tako nervozan?'. Kako ne bih bio, uzbuđen sam kao dete pred prvu ekskurziju , idem na odmor sa najboljim prijateljima. I zato vam još jednom kažem- ljudi, sve vas volim!“

Milena ga je sve vreme gledala kao omađijana i samo bi mu s vremena na vreme jače stegnula ruku ili ga pogladila po kosi.

Muškarac koji je teško sakrivao svoj strah od letenja prvi se oglasio posle neočekivanog izliva ljubavi, intonacijom na osnovu koje je bilo jasno da se šali :

„ E, bre, Mito, samo su mi još te tvoje prijateljsko – ljubavne akrobacije falile. Do sada sam se nekako držao, stiskajući Jacinu ruku toliko da sam joj prekinuo cirkulaciju, ali posle ovoga će mi sigurno pozliti. Zar nisi mogao da sačekaš da sletimo, pa da mi onda izjavljuješ ljubav?“

Bilo je to dovoljno da egzaltirana šestorka nastavi sa glasnim kikotanjem. Punačka gospođa je bila nezaustavljiva, i izgledalo je da se njen napad smeha otima kontroli. Najzad se primirivši, obratila se muškarcu čijoj se šali toliko smejala:

„ Moram da priznam, Uroše, da si ti jedan neobično hrabar čovek . Da moj Zdravko ima takav strah od letenja, ne bismo uspeli da ga uguramo u avion ni pod kakvim uslovima“.

Zdravko se malo lecnuo na ovu pošalicu svoje žene, kobajagi se naljutivši , ali ne propustivši da tobož popravi frizuru, još jednom ističući svoje besprekorno crne vlasi:

„Da, može biti da si u pravu, ali nemoj da zaboraviš da ni ja nisam toliko naivan – da bih se u životu što lakše suočavao sa situacijama u kojima mi ponestaje snage ili vere, učinio sam najbolju moguću stvar. Oženio sam Veru. Zato uvek izričito tvrdim – sa mojom Verom, ja sam nepobediv!“

Zdravkova igra rečima dočekana je sa naglašenim oduševljenjem, a Jaca je čak i zapljeskala rukama i dva puta glasno rekla „bravo, bravo!“ Mita je odreagovao munjevito, prvi izrekavši ono što su i ostali primetili:

„Urke, ovo tvoje ženče koristi svaku priliku da aplaudira . Da ne misiliš možda da je ipak previše stežeš, pa jadna traži načina da se bilo kako oslobodi tvojih okova. Opusti se, uzletanje je prošlo, sad smo visoko u vazduhu i miran si do sletanja. Posle je opet hvataj za ruke“.

„ A do tada ćeš ti da nam pričaš kako nas voliš?“

„Ma ne, ne boj se. Evo neću ja, može i moja žena“

Milena se opet nasmejala, uštinuvši muža za obraz:

„ Šalu na stranu, i ja sam presrećna zbog ovog puta. Znamo se … koliko?“

Vera je taman zaustila da nešto kaže, ali je Milena prekinula:

„ Znam, Vera, samo mi nelagodno da izgovorim, ipak sam ja jedna dama. Znamo se još iz vremena kada su u našem starom kraju bile tek tri ili četiri stambene zgrade. Doduše, nas četvoro smo tad već išli u školu, a Zdravko i ti ste bili dvoje balavaca koji su se ceo dan tukli, ali se nikad nisu razdvajali. Kasnije, kad ste malo odrasli, počeli ste da se družite sa nama i eto...Dok dlanom o dlan, prođe toliko stvari. Brak, deca, posao, obaveze. Uvek smo govorili da sledeće godine sigurno idemo na more zajedno, samo nas šestoro. I evo, posle toliko vremena, to se stvarno dešava. Još uvek ne mogu da verujem, osećam se kao da sanjam. A to što je Uroš pristao da putujemo avionom, uprkos svom strahu, to je za ogromno poštovanje. Moj Mita se samo šali kad te začikuje“.

Uroš, koji je izgleda uspeo trajno da se primiri, samo je odmahnuo rukom:

" Znam ja Mitketa sto godina, taj bi svaki trenutak iskoristio da se našali. Nego, izgleda da je bio u pravu. Kako smo počeli mirnije da letimo, nestao je osećaj teskobe. Stvarno mi je mnogo bolje. Možda bude problema kod sletanja, čuo sam da onaj osećaj propadanja ume biti gadan, ali preživeće se i to..."

"Naravno da će biti bolje", nadovezao se Zdravko. " Znam za slučajeve mnogo većeg straha od tvoga, koji su rešavani na svakakve načine. Evo, recimo onaj bivši fudbaler, Holanđanin, kako se ono zvaše...Bergkamp, da , Denis Bergkamp..."

"Šta sa njim?" pretvorili su se u uho svi ostali.

"Njegov strah od letenja je bio paničan, gotovo opsesivan. A čovek morao da igra međunarodne utakmice. I, kako se snašao? Lepo! Kad bi njegov klub morao da igra preko okeana, on nije putovao, a kod manjih rastojanja išao je automobilom ili vozom. Snalažljiv čovek!"

"Idi, bre, Zdravko", kroz smeh je dobacivala Jaca, "baš si pomogao mom Urošu . Taman se malo upristojio a ti mu vadiš iz naftalina tamo neke fudbalere i avione. Bolje bi ti bilo da mu ispričaš onu anegdotu s posla od prošle nedelje, da ga malo oraspoložiš".

"A, da, nisam je pričao Urketu", reče Zdravko lupivši se po čelu i unapred se smejući onom što sledi . "Kad radiš kao lekar svega se nagledaš. Prošle srede, ili je bio četvrtak, nije ni važno, ulazi ta starija gospođa kod mene u ordinaciju, sa nekom alergijom po rukama. Ja krenem da je ispitujem, onako rutinska pitanja. O ishrani, navikama, izlaganju suncu i odjednom..."

Zdravko nije stigao da završi rečenicu jer se avion odjednom zatresao. Čuo se jak udar iz pravca levog krila i cela unutrašnjost se nakrivila u stranu, toliko da su putnici jedva ostali na svojim sedištima. Žene su počele vrištati, zavladala je panika. Podrhtavanje aviona nije prestajalo, pa se ubrzo oglasila stjuardesa, glasom prijatnim i toplim kao da im saopštava informaciju o podeli obroka:

"Dragi putnici, naišli smo na malu neplaniranu oluju i u narednih nekoliko minuta mogući su povremeni potresi. Uveravamo vas da je situacija pod kontrolom i da ćemo uskoro biti van područja zahvaćenog nevremenom. Ostanite čvrsto vezani na svojim sedištima. Hvala na saradnji".

Ono malo boje što se bilo vratilo u Uroševo lice ponovo je iščilelo. Užarenog pogleda, unezvereni muškarac tražio je bilo kakvu utehu, ali se ona nije pojavljivala. Potresi su postajali sve jači, avion se ponašao poput broda kojeg zahvate ogromni talasi i uporno bacaju na hridi. Ubeđen da su to poslednji trenuci njegovog života, Uroš je počeo da pevuši "Pain in my heart" Otisa Redinga, ironično povlačeći paralelu sa životom velike soul zvezde poginule u avionskoj nesreći. To je veoma iznerviralo Mitu, koji je, uprkos užasu koji ga je paralisao, uspeo da se okrene u Uroševom pravcu:

"Nisi izdržao, baksuze. Uvek prizivaš zlo, čoveče, još smo živi, ne maleriši!"

"Šta ne maleriši? Prvi put u životu uđem u avion, na vaš nagovor, i odmah nesreća! Teraj se u kurac i ti svi vi koji ste me nagovorili da sednem u avion I kako to pričaš, šta ti znači 'kažem vam, zaista?!' Šta si ti, Isus-jebeni-Hristos?!"

"Kako možete da se svađate", urliknula je Milena, dok je avion sve žešće upadao u oluju. "Obojica ste nepodnošljivi, sram vas bilo! Ako je već došlo dotle da se umire – ti, Uroše, stvarno jesi baksuz a ti se, Mito, previše praviš pametan i morališeš!"

"Možda si se zato pre desetak godina napustila i nekoliko meseci živela sa muškarcem čiji identitet nikada nisam saznao", zagrmeo je Mita. "kako neko može biti previše pametan, u pičku materinu!?"

" Nisi saznao njegov identitet", neočekivano nonšalantno je zagalamio Uroš. "pošto ćemo ionako svi umreti, nemam više šta da krijem. Onda gledaj lafčino, vidiš ga!"

"Ti!", dreknuo je Mita. "Ti, pacovčino, mislio sam da si mi prijatelj!". Izbezumljen i očajan, Mita je pokušao da odveže pojas i fizički se obračuna sa Urošem. Snažan potres prikovao ga je nazad na sedište. Milena je krenula da ga uhvati za ruku, ali se on istrgnuo, zalepivši se za sedište i prilično ravnodušno očekujući da se sve već jednom završi, jer mu je sad ionako svejedno. Smogao je toliko snage da pogleda u pravcu Uroševe žene:

"Jesi ti, Jaco, znala za ovo?"

"Naravno da sam znala", osorno mu je odgovorila, "kao što sam znala i za tebe i Veru, licemeru podli. Radili ste to godinama, kao i ovaj moj nesrećnik i tvoja žena".

"Moooooolim?!", sevnula je Milena , ali se ubrzo setila da je i njena tajna sveže raskrinkana pa nije odveć inistirala na krpljenju muža zbog preljube. Gromovi su u jednom trenutku zaglušujućom bukom sasvim nadjačali sve jaču galamu , bez obzira na to što se činilo da avionu nema spasa.

"Ti si znala za mene i Milenu?", obratio se supruzi skrhani Uroš. "Zašto si onda sve to trpela, zašto nisi otišla?"

"Zato što sam i ja imala nekoga, pa me nije bilo briga za vaše bedne kombinacije".

"Možeš li nam reći koga? ", uključio se u nadvikivanje Mita, "da makar umremo sa svim neophodnim informacijama. Čekaj, nemoj mi reći da je tako mizeran kliše. Ne, nemoguće", viknuo je Mita kroz histeričan smeh, okrenuvši glavu ka onome u koga su već svi ostali gledali.

"Jebiga, ljudi, šta da vam kažem. Život piše romane!" , gotovo bezazleno se nasmejao Zdravko. Avion je počeo naglo da propada, survavajući se sve većom brzinom. U trenutku kada su se svi oprostili sa svojim životima, čuo se jedan jeziv urlik iz zadnjeg dela aviona, na lošem srpskom:

" Ja voleti Dragica! I must prizna ! Draaagiiicaaaaa! "

Uzvik se poklopio sa neočekivanim smirajem. Avion se vratio u normalan položaj i let je nastavljen kao da se ništa nije dogodilo. Još jednom se oglasila ljubazna stjuardesa:

"Poštovani putnici, obaveštavamo vas da smo bez ikakvih oštećenja izašli iz velike oluje. Put se nastavlja normalno, na naše odredište stižemo za nešto više od sedam sati. Želimo vam prijatan ostatak leta".

* * * * *

Prodorni krik proizveo je stariji čovek živopisnog izgleda. Mogao je imati šezdesetak godina, ali je bio vrlo vitalan i neobično živahan (kao Paul Anka na svojim koncertima). Dok su turbulencije trajale, sve vreme je menjao grimase, rukama pritiskao naslone sedišta, ispuštao neartikulisane zvukove, ali je na neki morbidan način uspeo da uhvati delove rasprave koja se odvijala u prednjem delu aviona. Ponešto je i razumeo, jer su govorili jezikom njegovog zavičaja, iz kojeg je pre trideset pet godina, kao Nikola Ostojić, otišao u Sjedinjene Američke Države. Njegova priča u početku je bila slična sudbinama desetina hiljada drugih – radio je sve i svašta, polako napredujući i stičući relativno solidan imetak. Srpski je zaboravio jer ga nije govorio kod kuće, a obe njegove bivše supruge bile su rođene Amerikanke, te su i njegova dva sina i jedna ćerka odrasli kao autentični Jenkiji, pogubivši sve veze sa običajima , kulturom i jezikom očeve postojbine. Pre dvadesetak godina, Nikola se, kako se to već u Americi ume desiti , sticajem okolnosti obreo u pretsonici moćne filmske indutrije. U Holivudu se ispostavilo da ima raskošan talenat za uočavanje dobrih priča, sposobnost finansijske organizacije i dar ubeđivanja bogatih ljudi da ulože svoj novac u projekte koje bi im ponudio. Postao je uspešan filmski producent , promenivši ime u Nick Jones, jer je njegovo bilo suviše nezgodno za izgovor (ali i zbog toga što je Nick Nolte već bilo zauzeto) . Nikola je postajao sve bogatiji i njegovi prohtevi su rasli u skladu sa tim. Dva propala braka i alimentacije nisu mu više bili problem, a ni socijalni život nije stagnirao – dovodili su mu mlade žene, pravio je zabave na kojima su mu jedre dvadesetpetogodišnjakinje padale pod noge. Prestao je da ih broji pre desetak godina (i žene i zabave) – što ih je bilo više, Nikola je postajao sve prazniji. Uprkos novcu, neograničenim mogućnostima i realizovanom američkom snu – nešto u njemu odavno nije štimalo. Neuravnoteženost mu je postala svakodnevna pratilja, čudna zebnja nastanila mu je kosti. Spolja glamurozan, samouveren, čvrst, a iznutra sasvim drugačiji – lišen spokoja, oprezan kao vojnik na mrtvoj straži, osuđen na propast svakog pokušaja da svoj život ponovo čvrsto zauzda i vrati ga tamo gde je nekada bio. Zato je i krenuo na ovaj odmor – bio je prvo malo u Evropi, kao pravi američki turista, pa se iz Frankfurta sâm uputio ka tropskom ostrvu na kome će pokušati malo srediti svoje misli i napraviti toliko neophodni predah. Pokušavao je i da odredi kada je to bio srećan, ispunjen i bezbrižan i uvek bi dolazio do istog zaključka – sem onih dana i meseci kada su mu se rađala deca, tu može uračunati poslednjih nekoliko godina u bosanskom kršu i prvih nekoliko po dolasku u Ameriku. Tad je, mislio je, bio najsrećniji. Činilo mu se da je to bilo pre hiljadu godina i da je na većinu stvari iz tog vremena zaboravio. Onda se desio ovaj incident u avionu, bliski susret sa gotovo izvesnom smrću i Nikola se setio svega što je do pre samo nekoliko sati bilo u njemu sahranjeno zauvek. Posao u Holivudu naučio ga je teatralnosti i aktivirao njegovu potrebu da bude u centru pažnje, pa nije želeo da sa ovoga sveta ode a da prethodno ne kaže najveću tajnu iz sopstvenog života. Tajnu koja njemu nije izgledala tako, sve dok nije pogledao u hladno i beskonačno lice smrti. Tada, u momentu otvaranja vrata pakla (mislio je da na raj svakako ne može računati), dok mu je miris sumpora parao nozdrve, a vatreni plamičci već napadali najosetljivije nervne završetke, klupko u njemu počelo je da se odmotava. Shvatio je, posle toliko godina, da je iz svog zavičaja pobegao jer nije mogao da se pomiri sa nametnutim, ali ne i neminovnim gubitkom voljene osobe. Dragice. Pravdao je odlazak (pre bekstvo) uvek drugim razlozima (novac, sigurnost, izvesnost...), nikad ne sagledavši problem iz ugla koji mu se otvorio u avionu.

Da, sada to vidi onako kako je trebalo mnogo ranije. Bio je kukavica. Glupi običaji nisu smeli da ga spreče ni u čemu. Njegovo samoljublje, sujeta, a bogami i srebroljublje, isprečili su se na putu do jedine žene koju je voleo bez ikakve zadrške. Dragica mu nije bila prva ljubav – naprotiv. U vreme kada je sreo imao je više od dvadeset godina i već se približavao životnom dobu koje su u njegovom zavičaju u to vreme pripisivali starim momcima. Imao je iza sebe nekoliko burnih veza i dovoljno iskustva da uoči neke važne stvari . Dragica mu je od početka izgledala drugačije od svih drugih. Iz bogate familije, lepa, ali pre svega nesvakidašnje plemenita. Odmah se zaljubio kao tetreb. Na njegovu sreću, i ona je. I, šta ga je sprečilo u tome da mu bude žena? Najobičnije gluposti. Iz perspektive ogromne zemlje sa bezbroj mogućnosti u kojoj već decenijama živi, sada zna da čovek uvek pronađe način da nešto učini ako to dovoljno želi. Dragičini roditelji nisu hteli ni da čuju za njega – bio je previše siromašan da bi svoju ćerku jedinicu udali za njega. Nisu vredele ni njene suze, preklinjanja i molbe. On nije molio. Nikoga. Nikada. Odveć gord i ponosan, napravio je najveću glupost u životu – uvređen i ljut, prodao je ono malo roditeljske kuće što mu je ostalo posle smrti oca i majke kada je imao petnaest godina. Otišao je jedne noći, pobegavši, ne javivši se nikome. Osećao se usrano, ali se sve vreme bodrio da tako mora i da ne postoji drugi način. Neće njega niko potcenjivati. Pokazaće on svima. Stisnutih pesnica i uplakanog lica ( pustivši suze da se same siljevaju), te teške i vrele julske noći, okrenuo se poslednji put prema svome selu . U njemu nije ostalo mnogo toga što bi ga sprečavalo da ode preko okeana, mislio je tada. Sada zna da se u njemu nalazilo sve pored čega je do kraja života morao biti.

Trebalo je jednostavno odjebati taj sistem glupih, zatucanih normi, koloplet tribalnih uzusa i mnoštvo idiotskih zabrana. Uzeti Dragicu za ruku i povesti je sa sobom u Ameriku. Plašio se tada da ona ne bi pristala. Plašio se jer je bio glup. Pravdao se pred sobom time što se je ubeđivao da ona neće hteti da ide sa njim. Morao je pokušati. Čak i da nije pristala (što je manje verovatno) imao bi mnogo jasniju situaciju. Ovako, ispao je nadmeni, samoljubivi dečarac, koji smrtno uvređen pravi očajnički korak od kojeg niko nema koristi. Sva ta jurnjava za novcem koja je usledila u Americi, moć, položaj – sve je to bilo, sinulo mu je posle turbulencija u avionu, samo sa namerom da se njenim roditeljima dokaže da on nije goljo i uhljup kakvim su ga doživljavali. Postao je srebroljubiva mašina da bi se osvetio roditeljima žene od koje je pobegao. Izgubio je tu bitku onoga trenutka kada je počeo da je vodi. Eto odakle onoliki ponor u njemu, godinama unazad. I eto zašto se onako očajnički derao, na jeziku koji je (delimično namerno) skoro bio zaboravio. I eto Nikoli odlične filmske priče – jedne od čak dve, koliko je nanjušio u onim strašnim trenucima poniranja i tumbanja letelice. Prva će biti njegova, ispričana na najsuroviji (što će reći najiskreniji) mogući način. Toj priči fali samo ubedljiv kraj, moraće pronaći način da sebe ponovo dovede u vezu sa Dragicom, posle toliko godina. Smisliće on već nešto, bio je siguran. Pred sobom ima dve nedelje na jednom od najlepših mesta na svetu. Načuo je, tokom onih prvih američkih godina, da se ona udala i da ima decu, više od toga nije znao. Ili nije dozvoljavao sebi da sazna.

Druga priča će biti ona koju su ispričali šestoro putnika. Budući previše uzrujan i preplašen, nije uspeo da sastavi sve delove, pa će zato morati da kontaktira nekog od njih. Ponudiće im lepu svotu novca da mu rastumače kompletan zaplet, pozvaće svog najboljeg scenaristu, objasniti mu šta da uradi i već sledeće godine imaće bioskopski hit. Bio je u to siguran jer u poslednje vreme pokušava da skrene sa sigurnih i utabanih holivudskih bogaza, uveren da je tzv. veliki film sateran u ćorsokak i da je gledaocima dosta heroja jer je očigledno da u doba nemilosrdnog liberalnog kapitalizma na izdisaju junaci postoje samo na bioskopskom platnu i u literaturi. U životu heroja odavno nema (ili ih nikada nije ni bilo), verovao je Nikola, pa bi zato pažnju trebalo usmeriti na takozvane male i beznačajne teme, u kojima će se gledaoci prepoznati mnogo više nego u avanturama nabildovanih muškaraca savršenog izgleda i izluđujućih žena sočnih proporcija. Baš zato mu trebaju ovakve priče. Dobar deo života proveo je ne uviđajući, zapravo ignorišući jedan izvanredan scenario – onaj sopstveni. Izbegnuta avionska nesreća otvorila mu je vrata ka drugom tako životnom skazaniju – priči o šest najboljih prijatelja, koja na površini izgleda savršeno, ali je pozadina krcata ormarima iz kojih malo-malo pa ispadne poneki kostur. To je život. Esencija. Ono što jesmo, a u šta ne želimo da verujemo. To je priča koja će naterati gledaoce na razmišljanje , preispitivanje i otvoriti mnoga pitanja. Nije li to ono što holivudski filmovi odavno ne rade, a trebalo bi, pitao se Nikola, ne bez svesti o sopstvenom dugogodišnjem doprinosu urušavanju umetničkog u pokretnim slikama. Dva njegova nova filma biće neka vrsta molbe za oprost u dva pravca. Biće ono što je davno trebalo da učini Dragici, a nije. Umetnički i životni vapaj. Zato mora uspeti.

Američki preduzetnik u njemu brzo se povratio posle pretrpljenog šoka. U Americi je naučio koliko je ekspeditivnost važna za posao – sve što se može uraditi sada, ne treba se ostavljati za sutra. Zato je još na aerodromu, odmah po sletanju, krenuo da saleće onih šestoto putnika. Oni su mu u značajnoj meri olakšali posao, jer su se ponašali poput ostataka do nogu potučene vojske. Svako je pobegao na svoju stranu, udubljen u misli i brige, ne obraćajući pažnju na druge i ne želeći previše da sa njima kontaktira. Zato je Nikola bez značajnijeg napora uspeo da priđe svima i da im, u najkraćim crtama, iznese svoj predlog. Obraćao im se mešavinom engleskog i svog deformisanog i pomalo arhaičnog srpskog (koji je ostao tamo gde je bio pre 35 godina) , pa su se oni mučili da ga razumeju. Bilo je uljudnih, ali i izrazito neljubaznih reakcija -aludirajući na njegov srpski, jedan gospodin (bio je to Uroš) ga je nazvao „prestolonaslednikom“, Nikola je odmah shvatio žaoku. Njegovo je bilo da pita, a njihovo da prihvate ili odbiju. Primetio je da bi svima oči malo jače zasjale kada bi pomenuo „pristojan suma novac za njihova troškeve“, ali je ishod razgovora uvek bio isti – energično su odbijali bilo kakvu mogućnost da svoje privatne stvari i (iznenada nagomilane) probleme iznose pred javnost. „Ne, naši životi su naša stvar i ne dolazi u obzir da napravimo tako nešto“, govorili su kao da su unapred smislili zajednički tekst. Nikola nije bio od juče, dobro je poznavao navike, običaje i mentalitet svojih zemljaka (i ljudske vrste, uopšte), pa je za svaki slučaj svima ostavio svoje vizitkarte (ugurao im ih u ruke, zapravo). Nije mogao ništa da izgubi – ako se jedno od njih šestoro upeca, on je na dobitku.

Kada je završio sa formalnostima na aerodromu, uputio se ka hotelu. Ispostavilo se da su njegovi saputnici u zgradi odmah pored njegove, nepunih dvesta metara udaljenoj . Nisu ga primećivali. I dalje su, kao obezglavljeni, vukli nogu pred nogu, mehanički se krećući ka odredištu, verovatno odlučni da se što pre dočepaju kreveta i da u njemu ostanu što duže. Da je bio manje umoran od puta, Nikola bi se zapitao kako će se parovi posle žučne rasprave u avionu rasporediti, ali je i sam bio toliko smožden da je stigao samo da se istušira i odmah utonuo u san.

Nije imao pojma koliko dugo je spavao. Zbog vremenske razlike i svega doživljenog u putu jet lag je kanda uzeo žestok danak. Ako je ovde došao četiri sata iza podneva, po lokalnom vremenu, a na luksuznom satu na zidu sada piše da je osam, onda to može značiti dve stvari - da je spavao četiri ili čak šesnaest sati. Pogled kroz prozor govorio mu je da je napolju pre jutro nego što smrkava, a i stanje njegovog organizma je bilo kao da je ponovo rođen, te je verovatnije da se upravo probudio iz najdužeg (i najlekovitijeg) sna u životu. Stomak mu je arlaukao, što je bio još jedan dokaz u prilog teoriju grandioznog sna . Obavivši uobičajene jutarnje formalnosti, krenuo je ka restoranu, na doručak. Na recepciji je, za svaki slučaj, pitao koje je doba dana. Recepcionar, naviknut na mnogo gora pitanja, ljubazno se nasmejao i rekao, uz jak engleski akcenat „svakako je jutro, gospodine“. Krenuo je ka restoranu, čiji pod je bio od stakla, pa se kroz njega videlo nekoliko metara u dubinu beskrajno čistog i relaksirajuće azurnog mora. Seo je, ne uspevajući da odvoji pogled od fascinantne bujice života i eksplozije boja ispod sebe. Kao što je ispod njega kuljao život u svim oblicima, tako je i njegov svež i odmoran mozak radio brzinom koja mu je do sada bila nepoznata. Od desetak ideja , izdvojio je jednu koje se juče nije setio – zašto ne bi ove dve filmske priče spojio u jednu? Sve bi ostalo isto, s tim što bi po sletanju na aerodrom jednoj od putnica (onoj najlmlađoj iz šestorke, ona bi mogla imati oko trideset pet, taman se uklapa) , tik ispred njegovih nogu, ispao novčanik, otvorivši se tako da se vidi fotografija njemu tako dobro poznate žene. On se saginje, uzima novčanik sa zemlje, kadar se diže ka gore, prikazujući polako prvo noge, pa torzo, i na kraju lice žene kojoj novčanik vraća. On tada, preneražen i oduševljen istovremeno, vidi u toj ženi savršeno proporcionalan balans Dragičinih i svojih crta lica. Dalje je lako.

Toliko se uživeo u nadiruće ideje i tako je uživao u nestvarnoj lepoti ovog izgubljenog raja da je sasvim zaboravio na svoj telefon. Imao ga je kod sebe, ali ga je, naravno, isključio pre nego što je zaspao. Kolebao se dugo, ali je na kraju ipak odlučio da ga uključi. Oseća se toliko dobro da mu ništa ne može pokvariti narednih dve nedelje. Čim ga je ulkjučio , telefon je počeo da pišti kao blesav. Pomislio je da se možda ipak desilo nešto strašno, ali ga je pogled na displej veoma brzo demantovao. Stiglo mu je obaveštenje o propuštenim pozivima. Na osnovu onoga što je video, izgleda da se na njegovu jučerašnju udicu, bačenu odmah po sletanju na ovo neverovatno ostrvo upecao ogroman procenat riba – šest od šest.

Izgleda da bi ovo mogao biti nezaboravan odmor.