Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow Neprevaziđeni čovek u crnom

Neprevaziđeni čovek u crnom

Vrednovanje: ONONONONON / 5
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
03. 02. 2009.

Džonjo KešZahvaljujući pre svega prividnoj promeni vlasti (uz dvogodišnji incident kada je ono „prividnoj“ moglo  biti izostavljeno) i agresivnom šminkanju trupla naizgled blagopočivšeg sistema iz devedesetih, doživeli smo da u svojoj zemlji vidimo popriličan broj izvođača za koje ranije nismo smeli ni da pretpostavimo da bi mogli da posete i nas obeležene, od sveta bezbedno izolovane. Pokušam li da rezimiram, doći ću do zaključka da se tu našao pristojan broj autora  i bendova značajnih u svetskim okvirima- u trenutku kada sam ih gledao, ili oduvek neizostavnih. Nad svim tim  nezaboravnim uspomenama nadvija se samo jedna senka, čije konture nikada u mom životu neće nestati- nisam imao tu sreću da me proviđenje dotakne svojom rukom i da prisustvujem koncertu koji je počinjao jednostavnom rečenicom:

- Hello, I'm Johnny Cash.

Pre no što se bacim u preispoljnu kuknjavu zbog ove nepravde,  evo samo nekih priključenija koja se nama, običnim smrtnicima, ne dešavaju ni za četiri ovozemaljska bivstvovanja, a koja su, sasvim logično, dosta uticala na ono čemu je Johnny kasnije pevao i na osnovu čega je izgradio karijeru i kultni status:

Jedna od prvih uspomena bile su rane na prstima, koje je zadobio još kao petogodišnjak, radeći naporno u poljima pamuka. Ne, nije radio za Nike, Reebok ili kakvog drugog multinacionalnog  bezdušnog izrabljivača kojem zapošljavanje dece ni danas nije strano, nego je nepodnošljiva beda velike depresije bila ono što ga je nateralo da radi osetivši već kao dete šta znači kada se od bola u leđima ne možeš ni uspraviti( da, potreba za uspravnim hodom jedna je od osnovnih odlika homosapiensa, mada se kod nas, zarad što bržeg napretka u hijerarhiji, propagira sasvim suprotan pristup).

Kada je imao tek 12 godina, prisustvovao je zastrašujućim prizorima - radeći u pilani, njegov dve godine stariji brat  Jack skoro je prepolovljen velikom testerom. Johnny nikada nije prestao da sebi zamera zbog toga (prema njegovoj ispovesti, najviše ga boli to što je u trenutku nesreće bezbrižno pecao, mada napominje da su majka i on tog dana pokušavali da odvrate Jacka od odlaska na posao). Jack je umirao u užasnim patnjama skoro nedelju dana, neprestano u bunilu govoreći o raju i anđelima. Johnny je često sanjao svoga brata, decenijama kasnije, i svaki put kada bi mu došao u san  bio bi dve godine stariji od tadašnjeg uzrasta mlađeg brata. Ne jednom prilikom, Johnny je izjavio da se raduje svom susretu sa bratom kada se njegov ovozemaljski put okonča.

Tu je i bizarno puzanje u srce jedne pećine , gde je , kao sasvim slomljen i emotivno prazan tridesetpetogodišnjak, posle višednevnog vozikanja diljem SAD  a bez da je nešto jeo ili pio,  odlučio da umre.  Baš u momentu kada je osećao da je od Svemoćnog dovoljno i bespovratno  daleko i da nema više ničega što bi se nazvalo valjanim razlogom za život, javio se suprotan signal - osetio je da ga Tvorac  nije napustio i  vratio se životu čvrsto rešivši da se oslobodi nekih navika koje su mu umalo došle glave. 

Kada je imao pedeset i jednu, navodno pod dejstvom lekova za ublažavanje bolova posle jedne operacije, Johnny je na svom imanju napao noja, koji mu je uzvratio umalo smrtno rasparavši njegov stomak (tada se još nije bila pojavila pesma Ace Lukasa „nešto protiv bolova“, pa se može odbaciti kao neosnovana  pretpostavka da je Johnny greškom pustio kasetu na kojoj je cela „A“ strana bila ispunjena ovom teheranštinom, te je zbog nemogućnosti da kasetofon isključi i sebi prekrati muke, Johnny na kraju nasrnuo na noja).

Svi mi svoje najbolje prijatelje stičemo na manje više uobičajene načine- znamo se celoga života, zajedno smo išli u zabavište, osnovnu ili srednju školu, odrobijali vojsku, pohađali kurs za sajdžiju, kujundžiju, stihoklepca ili jogi-letača. I tu je Johnny izuzetak - Kris Kristofferson bio je opasno iritiran Johnnyjevim odbijanjem da presluša njegov novi „materijal“ i da svoj sud (a ako može i poneku preporuku, nije mala stvar) pa je , očajničkim potezom, prikupio sav novac koji mu je preostao, iznajmio helikopter i sleteo drito u dvorište kuće porodice Cash. Od tog trenutka, pa sve do Johnnyjeve smrti (nekolike decenije, dakle), on i Kris su bili sjajni  prijatelji (nešto skoro kao Tadić i Dačić).

Ne vrludajmo previše -  Johny Cash je jedna od raritetski malobrojnih ličnosti za koju ćemo uvek tražiti makar i najmanji povod da o njoj pišemo , da je pomenemo i da se uvek iznova prisetimo detalja iz njenog života i muzičkog stvaralaštva

Šta je to što ga toliko izdvaja od ostalih? Duboki glas koji apsolutno gospodari svakim stihom koji otpeva? Pojava? Harizma? Životni stavovi? Višestruka sposobnost vraćanja iz mrtvih i otpisanih? Kada se sve ovo sabere, opet ćemo dobiti možda tek polovinu, ostatak odlazi na magiju koju neki ljudi sobom jednostavno nose .

Moglo bi se reći da su u njegovom životu postojale tri konstante:

June & JohnnyPrva od njih je njegova druga supruga, June. Upoznao ju je na turneji početkom šezdesetih godina , gde je ona pevala prateće vokale. Kako to već biva u romansiranim biografijama „između njih je planula ljubav“. Nije to bila obična ljubav, bila je to jedna od onih konekcija koje traju celog života. June je bila ta koja mu je pomogla da se izbori sa svojim mnogobrojnim demonima, ona je, simbolično, bila ona svetlost  koja ga je čekala po  izlasku iz memle i mraka pećine koja mu je bila nesuđeni grob. Sa njim je ostala bukvalno celog života, a posle njene smrti ni Johnny nije previše izdržao - umro je tek nekoliko meseci kasnije, sasvim izgubljen bez žene koju je obožavao. June je autorka jednog od najvećih hitova u njegovoj karijeri, pesme „Ring of fire“, koja nas polako vodi ka drugoj stvari koja ga je pratila kroz celu karijeru - vatri.

Pokazujem srednje papkeVatrenog temperamenta, divalj i neobuzdan, patentirao je izum koji su kasnije mnogi muzičari do iznemoglosti rabili- intenzivan rad na enterijeru hotelskih soba, toliko snažan da sobu posle Johnnyjevog tutnjanja niko ne bi prepoznao. Sem temperamenta, vatra se mogla povezati i sa nekim naoko trivijalnijim stvarima - u junu  1965. godine njegov kamionet je izgoreo a vatra sa njega se preselila i na okolnu šumu - i to ne na bilo kakvu, nego na deo Nacionalnog parka Los Padres u Kaliforniji. Kada su ga  na sudu pitali ko je požar izazvao, Johnny je rekao da nema pojma, da bi trebalo da pitaju njegov kamionet, ali je on ionako mrtav. Na kraju je morao da plati oko 80 000 dolara, gunđajući da je on valjda jedina osoba koju je Vlada tužila zbog podmetanja šumskog požara. Bio je to tek početak, sledile su mnogo strašnije vatrene stihije.

1968. godina bila je posebno surova. U požaru koji mu je uništio kuću, izgoreo je gitarista Luther Perkins, koji je u Johnnyjevom bendu svirao od 1954. godine. Nekoliko meseci posle toga, od kuće Johnnyjevog komšije  ostalo je tek zgarište, a požar je progutao dva od tri susedova sina. Nesrećni komšija, čija žena je nastradala u nesreći na motociklu dve godine pre toga, dobio je nadimak „Sultan patnje“. Ime tog komšije bilo je Roy Orbison.

Januara 2006. godine Barry Gibb (Bee Gees) i njegova supruga Linda kupili su kuću pored jezera  u Hendersonvilleu , u kojoj je Johnny živeo sa porodicom, sve do smrti, 12. septembra 2003. godine. 10. aprila 2007. godine kuća je potpuno uništena u požaru.

Uz treću konstantu u njegovom životu ide prva asocijacija na country izvođače - šarena odela, šljašteće boje i kojekakvi dodaci koji se nakarikaju na odeću i obuću. Johnny , naravno, nije bio klasičan country izvođač, ali je to početkom sedamdesetih još dodatno utvrdio i drugačijim stilom odevanja. Bira da se u javnosti i na nastupima pojavljuje  odeven isključivo u crno. Zbog odeće dobija i nadimak po kojem će zauvek ostati upamćen - Čovek u crnom (ne, nisu to oni ljudi u crnom koje tumače  Will Smith i Tommy Lee Jones u holivudskom promašaju, naravno). Teško da za čoveka koji je napao noja možete da kažete da nije bio ekscentrik, ali crna odeća nije odabrana da bi se podvukla ta osobenost, nego da bi se poslala jasna poruka. Objašnjenje šta time želi da postigne uputio nam je sam Johnny u pesmi koja se zove, zamislite, Man in Black. Savremenim jezikom , Johnny je izabrao da bude glasnogovornik populacije odbačenih, očajnih, gladnih i prezrenih. Ništa čudno, jer je dosta od  toga osetio, tokom odrastanja, na svojoj koži, a sa okorelim kriminalcima je uspostavio prilično familijaran odnos kroz  nastupe u zatvorima („Johnny Cash At Folsom Prison“ i „Live in San Quentin“). Valjda niko nije mogao da razume taj svet sa margine bolje od Čoveka u crnom:

I wear the black for the poor and the beaten down,
Livin' in the hopeless, hungry side of town,
I wear it for the prisoner who has long paid for his crime,
But is there because he's a victim of the times.


Muzička karijera Johnny Casha bila je, poput njegovog života, prepuna uspona i padova, ali se u njoj daju uočiti neke pravilnosti . U tom ludilu bilo je nekog sistema, što bi rekao  onaj engleski „genija“ za pozorište. Prvi deo , naročito krajem pedesetih godina prošlog veka, bio je strahovito uspešan - Johnny je bio jedna od najvećih zvezda, izlazio u grad sa Elvisom i zajedno sa njim jurio sojke - to što je bio oženjen svojom prvom ženom Vivian , sa kojom je dobio četvoro dece, nije ga uopšte sprečavalo (hajde da kažemo i ponešto ružno o čoveku, da tekst dobije privid objektivnosti, molim lepo). Vreme velike slave potrajalo je i kroz  skoro cele šezdesete i onda je došla prva velika stvaralačka kriza. Previše buran privatni život morao je da ostavi traga. Bez inspiracije, često usredređen na suviše teške životne  bitke koje mora da vodi, Johnny tavori u krugu iz kojeg nije mogao da izađe. To stajanje u mestu traje kroz cele sedamdesete , koje prolaze u recikliranju sopstvenog nasleđa, koje nije moglo večno da traje(recikliranje, nasleđe bogami može, kao što vidimo). Osamdesete će pre ostati upamćene po njegovim ulogama u nekim filmovima , nego po nekom značajnijem albumu. Njegov dugogodišnji izdavač, Columbia records, posle  strpljivog čekanja na onog starog Johnnyja, 1986. godine sa njim raskida ugovor. Prelazak u novu izdavačku kuću, Mercury, nije doneo nikakav napredak, pa je i taj ugovor prekinut .

Karijera Čoveka u crnom početkom devedesetih bila je na onoj tački na kojoj se , otprilike, nalaze i moral naših političara, golgeterske sposobnosti Pjera Boje ili vokalni kvaliteti neke od desetak hiljada turbe pevačica. Tada je svoje prste umešao Rick Rubin, taj čarobnjak produkcije, koji je video ono što drugi nisu mogli da vide. Spojio je neverovatni Johnnyjev glas sa pesmama za koje su svi, sem Ricka, mislili da su od Čoveka u crnom udaljene svetlosnim godinama. Kombinacija Cash- Rubin ulazi u poduhvat stvaranja jedne od najvećih muzičkih tetralogija( peti album iz ovog serijala pojavio se posthumno, pa se ne uzima kao deo ove jedinstvene celine) . Albumi „American recordings“, „Unchained“ „Solitary man“ i „ The man comes around“ predstavljaju , u muzičkom smislu, ekvivalent svemu onome što je Johnny u životu uradio nekoliko puta - povratak u najrasnijem smislu te reči. Prvi album bio je pravo osveženje, Johnny Cash u sasvim novom svetlu , ali je bio tek nagoveštaj za ono što sledi. Već na drugom, „Unchained“ nalaze se neke neverovatne pesme - Beckov Rowboat  i „Rusty cage“ grupe Soundgarden!  Znamo koliko teško je napraviti dobru i autentičnu obradu- napraviti sasvim novu pesmu, zapravo.Kada to radi Johnny Cash, moramo da se zapitamo ono čuveno - ko je koga ovde obradio? Johnny je već tim albumom postavio standard kojeg se držao, i koji je čak  nadmoćno prevazišao, na sledeća dva .

Već uvodna pesma sa albuma „Solitary man“ - „I won't back down“ , u kojoj se kao prateći vokal pojavljuje autor i izvođač originalne verzije, Tom Petty , jasno stavlja do znanja šta nas očekuje kod slušanja preostalih naslova- ko nije otporan na ježenja i trnce niz kičmu, neka se  ne izlaže riziku. . Blago unjkavi vokal  Toma Pettyja iz drugog plana , kombinovan sa Johnnyjevom despotskom bojom glasa  nešto je što je samo Rick Rubin mogao da smisli (Rubine, beštijo, evo sam se ovoga časa naježio slušajući pesmu milioniti put). Jedan od najvećih hitova u karijeri grupe U2, balada „One“ zvuči ovde  kao da je oduvek i jedino bila pesma Johnny Casha. Posebna priča je naslovna, „Solitary man“ , koju je originalno snimio Neil Diamond šezdesetih. Bilo kakav trud oko eventualnog poređenja dve verzije je izlišan - vokabularom Milojka Pantića - izvinite, poštovani gospodine Diamond, ali verzija koju je otpevao Johnny Cash je višestruko bolja! Ono što je snimio finski band Him bilo je, u najmanju ruku,neoprezno - posle interpretacije te pesme u verziji Cash- Rubin na tu temu nema više ništa da se doda.  Trent Reznor (a.k.a. Nine  Inch Nails)  je po tom pitanju bio mnogo pragmatičniji- od trenutka kada je čuo svoju pesmu „Hurt“ u izvođenju Čoveka u crnom, prestao je da je izvodi jer, kako je rekao, bilo mu je malo nezgodno. Ta pesma je sasvim sigurno centralni momenat na „The Man comes around“, albumu koji je krcat velikim izvedbama i nezaboravnim obradama- od „Personal Jesus“, preko  „Bridge over troubled water“ (fenomenalna kombinacija sa glasom Fione Apple, mada moram da priznam da sam bio ubeđen da se radi o P.J. Harvey), pa „I'm so lonesome that i could cry“ (duet ubitačnih glasova Cash-Cave) i Stingove „I hang my head“. Video uradak koji je pratio pesmu „Hurt“ u najmanju je ruku senzacionalan. Napravljen  je tako da nam bude jasno da je  neka vrsta zaveštanja, direktno obraćanje čoveka koji zna da je već više nego jednom nogom na onoj drugoj strani. Kada rukom koja podrhtava jer je izmučena mnogobrojnim bolestima Johnny posipa vino po prepunoj trpezi, neposredno posle scene poplave, kojih se kao dete nagledao i previše, jasno nam je  da prisustvujemo maestralno odabranom audio-vizuelnom testamentu. Kombinacija snimaka nastajanja Isusovih stigmi i bolnog grča muzičarevog ostarelog i umornog tela, snimak kuće na kojoj piše „closed to public“ i konačno, ono zlokobno spuštanje poklopca klavira u ledenoj tišini , koje izgleda kao spuštanje poklopca na mrtvački sanduk, samo zaokružuju taj utisak htoničnog, koji dominira sve vreme.

Zamoljen da kaže nešto o Johnnyju , neposredno po njegovoj smrti, Bob Dylan je u nekoliko jednostavnih rečenica uspeo da izrekne suštinu:

- Johnny je bio i jeste Zvezda severnjača- možete upravljati svojim brodom pomoću njega-on je najveći od velikih... Uzdigao se daleko iznad ostalih, i  nikada neće umreti ili biti zaboravljen, čak ni od osoba koje još nisu ni rođene.

Jedan od ljudi koji je imao tu sreću da vrlo uspešno sarađuje sa Johnnyjem i koji ga je dobro poznavao je Bono iz U2. Jeste da autori South Parka nisu bez razloga snimili epizodu u kojoj je Bono vlasnik najvećeg dreka na planeti Zemlji, ali umeo je ovaj Irac tokom svoje karijere da izgovori dosta antologijskih rečenica. Jedna od njih je i:

- U poređenju sa Johnnyjem, svi smo mi pi*kice.

Toj rečenici zaista nema šta da se doda. U sridu, Bono.

tekst je preuzet sa kešovski podudarnog portala:
www.e-novine.com

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2633007
ETNA