Dobro skrojena čuda

Vrednovanje: ONONONONOFF / 6
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
28. 02. 2013.

BockoSvaki živi stvor koji se makar očešao o umetnost povremeno poželi da zadigne mušemu stvaralačke kuhinje, pregleda police velikih začinjavaca, ispere mrene svakodnevice svetom vodicom nadahnuća. Na krilima te težnje, a uz pomoć one mefistofelovske sile koja „večito želi zlo, a stalno vrši dobročinstva“, razgrnimo tamne oblake decenija, i opromajimo se u jednom leskovačkom stanu, baš negde u osvit orvelovske godine.

Život na Balkanu, taj beskrajni niz uskraćivanja, jamči nepodnošljivu lakoću zanemarivanja sijalice koja žmirka najavljujući restrikciju struje, te „bacamo oči“ na radni sto umetnika koji ovde stvara svoje crteže i karikature. Ispred njega su hartije, tuševi, pera, sav takum podoban ovakvom „ateljeu“, ali malo ko bi u umetničkoj kužini uz miris jeresi očekivao i vonj zaprške, a preko puta stvaraoca ženu koja secka kupus za ručak. Izranja li to pred nama duh iz (ne)maš(t)ine, poniženi i uvređeni zanesenjak koji je laktovima (držačima za podbočenu glavu) izlizao polituru samopoštovanja? Ne, to je samo umetnik jedino moguć u doba kad se sloboda otkupljuje komforom!

Opisani bivak dugo beše epicentar kreativnosti Miodraga Veličkovića Mivela, leskovačkog crtačkog genijalca čije 104 (većinom) međunarodne nagrade nisu bile dovoljne da smilostive grabežljiva srca gradskih moćnika, koji su stvaralačke prostore i perspektive namenjivali zaslužnijim, lakše pokorivim umetnicima, onima koji u životu nisu stvorili ni 40 zglavnih rečenica, a kamoli 40.000 karikatura kao Mivel, gosp(od)ar fatalne, britke i neočekivane linije.

Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“ 2011. je objavilo album „Best of Bocko“ (koji je znalački priredio Marko Stojanović) odabravši iz rizničkog izobilja 200 „epizoda“ stripa kojim je Mivel četvrt veka ukrašavao i pečatom smisla overavao poslednju stranicu lokalnog nedeljnika „Naša reč“. Tako smo dobili jednim koricama obrubljenu i na kaiše isečenu hroniku vremena, dijagnozu vlastodržačkih kompleksā, otpusnu listu pameti, bestijarijum o sramno bogatim i očajno siromašnim, dokaz da smo jadno i usko izgradili svet, a zatim ga zatisnuli sopstvenim manama, jedinim malterom kojim nismo oskudevali.

Zanimljivo, Mivel je neosetno svoj prvobitni izražaj  – karikaturu, tražeći način da jasnije istakne žaoku, proširivao na tri, četiri vezane sličice, i ne osetivši da je, kadrirajući prečicu do poente, zameračio u svet stripa. Ipak, ne mudrujući mnogo nad izmenjenom formom, lucidno je nastavio da skida, obrubljuje i svlači sve lažne ponjave preko napuklih zidova ideološke lakirovke koju je neumorno, prateći pukotinu, ljuštio i potkopavao. Opisujući to svoje mis(l)ionarstvo Veličković kaže: „Bio sam pronicljiv, pa sam gledao ljude naopačke, i sa one druge strane, da vidim šta je u njima lepo, a šta ružno (...) šta je ono najgore u njima, pokušavajući kroz karikaturu to da ispravim. Nisam uspeo, bivalo je sve gore i gore!“

I pored toga, produžio je iza gomile treseta tražiti živo(o)pisnost, birajući znakovite slike sposobne da trgnu iz letargije, jer karikatura promašuje centar ako samo nasmeje ili ožuči, a pogađa tek kad izazove „sjajno izopačavanje“ prepoznavanja, neku vrstu blagonaklone tronutosti što je neko zapazio ono što se i nama motalo po glavi, pa se smotalo u klupko ili učaurilo u nekom trapu nesvesnog.

Strip je tu moćan, daje nam priliku da skačemo sa scene na scenu, kadriramo po volji. Priča stoji kao na dlanu, otvorena za sve vrste kombinovanja, gde svaki pokret, trzaj ili tik glavom premešta početnu hronologiju. Istodobno, mi i docrtavamo, tražimo oduška vlastitim tlapnjama, grabimo ideje ili poruge, produvavamo sve zakrečenosti, dajemo da nas hipnotišu „dobro skrojena čuda“ koja teraju našu maštu da proključa u pravilu da se „mudri smeju samo drhteći!“ Mivel je znao sve mane društva, imao nos da odabere pravi sos uz koji će servirati svoju priču, i to mu je davalo osećaj sigurnosti, konstantu zajedljivosti i dve vrste moći: opasnu da naoruža i (znatno češće) dobrohotnu da razoruža.

Bocko 2

Političarska braća po nepočinu su, pod Mivelovim preciznim monoklom, podgojeni (i neodgojeni) gospodari tuđe gladi, nadmenici ubeđeni u svoju nepomerljivost od carske trpeze privilegija, glupi i nepojmljivi, upravo kao i istorija koja ih je izbljuvala. Secikese tog kalibra u staro doba redovno su vaćaroški krug zatvarale ispod neke grane sa ojačanim užetom. I slepcu bi ova, kako kaže Veličković – „bulumenta propalica“, pozavidela na psu vodiču, neosetljiva jedino na moralno bogatstvo. Satir(ik) je tu da ih ovekoveči dok dele ordenje po „pamti pa vrati“ principu i zameraju društvu da im nije dalo ništa što nisu sami ukrali. Svaki kamen temeljac pretvaraju u binu za zaprašivanje lažima ili izgovor za gala-krkanluk. Imaju sve što požele, osim školskih drugova, jer su se usavršavali vaninstitucionalno.

Stožerni dušmanin našeg karikaturiste je i biroktatija, halapljiva hidra neumoljiva do svakog pipka. Uočljivo ga zanima naprsnuće našeg mentaliteta, uhodanost nemara i sivila, kobno isklizavanje preko dopuštene mere. Mivel je dobar aforističar, ume s rečima, one ga slušaju, njemu u čast zauzimaju najneobičnije (strateške) položaje, kondenzuju apsurd u kapi crnog tuša koja se razliva po papiru, poprištu dubokih unutrašnjih crtačkih borbi. On ima podrugljivi dar da pojave opredmeti u trenutku kad u njihovom ustrojstvu nešto zariba, ili se, kao kost u grlu, prepreči.
Bocko 3

Mivel se odvažno penje po liticama da bi kroz nišan svog pera jasnije osmotrio slike ponora, ali mora da pazi da ga neko, sve tapšući ga po ramenu, ne pretvori u zalogaj bezdanu. Zbog toga je ponekad oprezan, neke teme izbegava, druge, međutim, potencira, tražeći u beznađu univerzalne poruke i puštajući svog junaka, Bocka, da bude šljunak u cokuli ideološkog marša. Prvi vesnici se u tamnicu bacaju, a on ipak u režimu prepoznaje pajaca napunjenog slamom kojeg neko mora raskupusati i pocepati mu mundir.

Spajanjem i montiranjem svog malog troskoka sličica Mivel postiže potrebnu iskrivljenost karakterističnu za karikaturu i tom redukcijom stvara začudnost kojom provocira i posvećuje u isto vreme. Mi, zatim, te karikature gledamo (i čitamo), istiskujemo iz njih značenje, utiskujemo sopstveni stav prema životu, pa se u zavisnosti od situacije nadmoćno smejemo ili sablažnjujemo.

Veličkovićevi junaci, pak, teraju po svome: jadikuju za starim dobrim vremenima „od pre dva, tri dana“, iz koverte umesto novčanica izvlače cedulju sa „više sreće sledeći put“ utehom, štrajkuju glađu pošto nemaju šta da jedu, retko rade, a često bivaju izrađeni i paze da što manje trepću, jer kad god to učine – nešto poskupi, pa im se i samoposluga pretvara u galeriju slika u kojoj samo gledaju i uzdišu.

Ko radi taj i greši, pa je jasno da obitavamo u bezgrešnom društvu u kome se za programe štednje dižu golemi krediti, izvoz pameti svodi na uvaljivanje škart robe, lopovi postaju najbrojnija stranka, a povod da se zastave na fabričkim kulama izlože povetarcu naših zabluda nastaje kad radnici, nakon dve godine, konačno dobiju platu.

Izveštaji o privredi počinju minutom ćutanja, a čak i novčić bačen u vazduh na početku fudbalske utakmice ne pada na travu, jer ga je proždrala inflacija. Srećom, ostaje naša legendarna solidarnost, pa i ona u pogonu tek ako se uključe televizijske kamere. U suprotnom, davljenku nema spasa, kao na jednoj Mivelovoj karikaturi... i kao u životu.
Bocko 4

Tri scene iz „Bocka“ predstavljaju suštinu autorovog pristupa karikaturi. U jednoj radnik na benzinskoj pumpi drži suvo crevo i pomalo nadmeno pridikuje vozaču: „Nije ti dosta što je pojeftinio, nego tražiš i da ga ima“. Oba sudionika ovog nadmudrivanja drže po cigaretu u zubima (dakle, varniče na buretu baruta), s tim da je jedan predstavnik kakve-takve vlasti, ovlašćen da sam odluči kom će se smilovati i napuniti mu rezervoar, dakle, navikao na primamljivost zloupotrebe, a drugi je naivni građanin, rođeni gubitnik, koji je, eto, pomislio da u ovom ludilu može biti nekog sistema i pravilnosti mimo dobro raspoređenog apsurda po svim mogućim kotama. Za njega je sistem sve obezbedio, ali mu je isto to, pre isporuke, uskratio, a njemu ostaje samo da se naivno raduje mogućnosti, dopisuje (ili kočijaški ispsuje) ostvarenje svog sna.

U drugoj, idiličnoj sceni vremešni muž i žena sede kraj lonca iz koga se puši možda baš onaj kupus s početka priče, a romantiku pojačava predlog glave porodice: „Hajde da maštamo o boljem životu... Pa, ne živi se sto godina!“! Raspon u koji se smeštaju naše sudbine, varanje i samozavaravanje, blaga vera i gorka pronevera nade!

Najzad, Mivel se igra i dekonstrukcije, meša žanrove, istresa džepove pune trunja i praznih obećanja, te stvara crtež na kome se jedan političar odvažio da konačno na sebe preuzme krivicu za promašene investicije, loše stanje i međuljudske odnose u kolektivu, pa je čak zatražio od posilnih da ga smene i bace na optuženičku klupu. I, pre nego što se s nevericom upitamo da li je to moguće, autorovo objašnjenje potpuno skreće pravac našeg razmišljanja, jer je skica, po Mivelu, zapravo samo nagradni kupon s kojim neki potencijalni svedok slične scene uživo može u redakciji podići ni manje ni više nego – avion!!

Na kraju listanja Bockovih avantura shvatamo da nije vreme za bilo kakvu vrstu razdraganosti. Osmeh se često grči i gorči, a životne poente su ključ zaglavljen u zarđaloj bravi spoznaje. Kako to već kaže Bora Ćosić: „Smeh je postao simbol čovekovog bola, zastava njegove uznemirenosti, seizmograf njegovog straha, krik njegove nesigurne sudbine.“

Nekada se onome ko očigledne istine sporo pojmi govorilo „ne moram ti crtati!“. Miodrag Veličković nije prihvatao takvu vrstu izbegavanja odgovornosti, svestan da je satiričarski pokret olovkom ili perom često jedini način da se zapara učmalost društva u kome „konji ostaju konji, a jahači dolaze novi!“ Pa, neka džokeji gvozdenih mamuza, barem, svoju osionost umanje strepnjom da ih neki od tih konja mogu zbaciti u prašinu, ili im rascopati čelo kopitom!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3317943
ETNA